Znaci nevremena 1Foto: Stanislav Milojković

Ne promiče mi ni jedan lični uvid u srce tame naših problema.

U našem tzv. javnom životu – umal, grešna mi duša, ne napisah „javnoj kući“ – muškaraca i žena koji to uviđaju za sada ima (oniži) dvocifreni broj, a koliko ih tavori u „medijskom mraku“, to ne znam, sigurno ih je poprilično, samo što malo ko od njih ima muda da to javno kaže, jer je koliko toliko racionalna percepcija stvarnosti u obe Srbije i sa obe strane tramvajske pruge – smrtni greh.

Izgleda da je i Teofil Pančić – uprkos neskrivenim simpatijama za opoziciju – dokonao da grupa vlastoljubivih građana u kojoj je jedna od centralnih figura Boškić Obradović – domaćin koji pravi špricere od Srba i imigranata – nije nikakva alternativa, nego priprema za ko zna koje po redu sečenje uveta i krpljenje dupeta koje uvek završi tako što se ostane bez uveta a dobije se po dupetu.

„On je samo veoma vidljiv simptom dubinskog, strukturnog poremećaja, naopake i perverzne arhitektonike sistema“. Tako piše Teofil u tekstu posvećenom Vulinovom sreskom špijuniranju pa se pita – „Šta je lek protiv toga? Lepo, uzmeš pa stvari postavljene naglavačke vratiš na noge, i sav talog se lako i prirodno povuče u svoje prirodno stanište. Ne izgleda šašavo, a još i deluje.“

To, fakat, jeste recept, jeste i jednostavan – sve dobro i lepo je i jednostavno – ali to uopšte nije lak posao. Daleko od toga. Poslednji koji se latio vraćanja naglavačke postavljenih stvari na njihova prava mesta (u dupeta), platio pokušaj je glavom.

Opet dolazimo na nizbrdicu koju pominje maitre Da Maistre. Stisnimo muda, obnovimo gradivo uprkos opasnosti da pominjanjem katoličkog mislioca u jeku procvata pravoslavlja „crnogorskog stila“, budemo optuženi za izdaju, pa da posle nemamo roda ni poroda, da nam ne rađa rujno vino ni šenica bjelica. I pročaja.

Evo šta kaže De Mestr: društveni procesi koji pokrenuti korupcijom (u najširem značenju te reči) krenu trajektorijom strmopizda, ne mogu se zaustaviti pre nego što se olupaju na kraju nizbrdice.

Ovo što se sada radi (kuva) u vaskolikom srpstvu – sa sve Dodikom koji obodren Ruskom prelešću i refrenom „ne može nam niko ništa“, orgija po BiH i Amfilohijem koji pokušava da navrati Boga da radi protiv sopstvenog Proviđenja – samo je pokušaj da se kopira pobednik Le Mana, Haso, tj. da se skine daska, pa da se pritisne gas.

To, međutim, osim u vicevima s bradom, naprosto ne biva. Zahuktavanje svakovrsnih plemenskih idiotizama i prostakluka – razlog neprestanih užasavanje i ibretenija tzv. bolje Srbije – mene nešto naročito ne brine, jer svedoči da je stvar prispela na kraj nizbrdice. Znate ono – „pi“ na kvadrat plusa masa puta ubrzanje, itd.

Brine me – i to poprilično – da li će šansa za postavljanje stvari sa glava na noge (koja nužno sledi posle ovakvih zamešateljstava) biti prokockana, kao i ona od pre dvadeset godina.