Juče mi je dala svoje beleške iz poslednjeg meseca 1996, neposredno posle Kontramitinga 24. decembra. Malo su patetični ti zapisi, ali tada je ona imala tek trideset dve, diplomu svetske književnosti i staž od pet godina na Birou za nezaposlene. Evo šta je zapisala tog utorka po povratku sa Terazija.

Utorak, 24. decembar 1996.

Izašli smo i sinoć, okupili se i šetali kao i svake večeri, zahtevali da nam se vrate ukradeni glasovi, promrzlim usnama duvali u pištaljke našeg gneva, lupali po svojim praznim šerpama, isturali prkos pred kordone… A danas su na Terazije doveli „narod“, ozeble nas iz učmalih srpskih palanki, nas zbunjene i zastrašene, saterane u hladne autobuse i u tor „podrške“. Bilo je tako tužno…

Subota, danas

I večeras ću biti jedna od pet miliona. Šetaću zajedno s mamom ulicama njenog davnog bunta. Bunta koji nas je odveo odavde odmah posle bombardovanja, onda kada je obznanjeno da je potpisan Kumanovski sporazum i da smo pobedili.

Imala sam samo pet godina i mlađeg brata. Tata je nestao u ratu koji nismo vodili. U maminim beleškama čitam…

Subota, 14. avgust 1999.

Stan je prodat odmah – spustila sam cenu do besmisla. Odlazimo. Moja deca i ja. Sutra letimo u Sidnej, tamo mi je Nena našla posao.

Ručam kod moje Zore – deca su se juče oprostila od bake, danas sam ih ostavila kod one druge. Mama i ja sedimo i ćutimo. Kroz otvoren prozor odnekud dopire pesma Zorice Brunclik. Mama plače. NJene staračke suze kaplju u tanjir sa nedirnutom kapamom. Koju samo ona zna tako da napravi. Spolja se čuje nekoliko hitaca i zavijanje policijske sirene. Onda joj kažem da ću joj odmah pisati, a dogodine će ona kod nas. Ona grčevito steže kašiku i gleda me. Gleda.

Nedelja, 15. avgust 1999.

Ka aerodromu. Kroz ulice detinjstva, pored krošnji prvih ljubavi. Preko ulica i bulevara kojima smo šetali i sanjali. Ponela sam svoju staru pištaljku. I nešto uspomena na onu zimu. Preko mosta. Osvrćem se i gledam svoj grad. Gledam svoje izgubljene godine.

Zbogom, moj Beograde.

Subota, danas

Vratili smo se 2001. Kada je ponovo zaiskrila nada. Mama je dobila posao u školi, ja sam pošla u prvi razred, brata je čuvala baka kod koje smo se svi uselili. I sve je nekako krenulo…

Naša Zorka se nije udala, posvetila se meni i bratu. I svojoj majci koja je polako kopnela. Ja sam završila fakultet, brat je stasao i otišao sa njegovom Doris u London.. Juna 2013. rodila sam malu Zorku… Koju ću večeras povesti sa sobom.

Večeras ćemo na Platou biti nas tri: moja mama, ja i moja kćer… Duvaćemo svaka u svoju pištaljku – i mala Zorica ima svoju malu pištaljku. A onda ćemo poći u šetnju starom Medijskom trasom…