JUTRO

Vedro jesenje jutro na Brdu. Prvi zlaćani sunčevi zraci nežno prelaze s rododendrona na magnoliju, s magnolije na kameliju, sve grabeći ka tek probuđenim nežnim izdancima kasnog praziluka. Tišina. Katkada samo čuje se setni cvrkut samotne zebe u ogoleloj krošnji stoletnog hrasta.

Sunce lenjo miluje zidove velebnog zdanja (Odluka 05 broj 110-10236/2018) uronjenog u paletu jesenjih boja i skraćuje senke korintskih stubova između kojih se nazire skladna figura ser Tomasa u punoj snazi i liht plavoj šlofjanki. On se žustro proteže, krsti se, trired, zavrće rukave i silazi u podrum da pretače raso.

Nu, ko to iza ser Tomasa lakonogo stupa u lepršavom penjoaru od zenane sa motivima svih srpskih svetinja? Ko je to tako rano napustio udobnost dunkl plavog budoara i krenuo u atelje da se, bez ostatka, preda magičnom činu kreacije još jedne Trojeručice? O, pa to je ledi D., osvedočena supruga i majka i, nadasve, član ULUS-a.

O kakav divan par!

PODNE

Sunčani disk polako se smešta u krošnju ponosne tuje, a ser Tomas pretočio raso. Zorno gleda u plavet neba nad sobom i moralni zakon pod sobom i misli: gde je sad onaj bajčetinski đilkoš Đura Trcula da ga vidi u svoj ovoj lepoti. Da mu, tom Đuri, gilipteru jednom, pokaže svih šest salona, i svih šest spavaćih soba – sve sa kupatilima samo jedna sa šafoljom, i da tom neopevanom džulovu Đuri pokaže obadva ateljea iz kojih ne izbija članica ULUS-a u stvaralačkom grču. I da mu pokaže kabinet u kojem on radi, i još jedan u kojem drži kompjuter, i još jedan onako, i da mu pokaže novu pušnicu pa da taj vajni član biblioteke a ustvari običan džiber, taj Đura Trcula, pukne od muke.

POPODNE

Sunce se ukosilo. Ser Tomas i ledi D. pozavršavali poslove, seli u kineski salon i čekaju da se smrkne pa da polegaju.

VEČE

Polegali.

Sunce zašlo. I sve je utonulo u dugu srpsku noć…