Mali bračni zločini 1

Duodrama.

Gospodin Simić: Ko je okačio pištolj na ovaj dekor, kobajagi zid?

Gospodin Marković: Čehov, gospodine Simiću, stari dobri Čehov.

Gospodin Simić: Juče…

Gospodin Marković: Ništa nije od juče, dragi moj prijatelju, ništa… Pa i nas dvojica pamtimo toliko toga još iz prošlog stoleća…

Gospodin Simić: Pamćenje zna da izbledi… Evo, ko se još seća linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica?

Gospodin Marković: Sada to zovu Srpski svet…

Gospodin Simić: Ko pamti Hrtkovce? Ko se seća Magarca?

Gospodin Marković: Molim?

Gospodin Simić: Bivšeg Magarca po sopstvenom priznanju, sada uvaženog narodnog poslanika, doktora nauka, profesora i člana mnogih upravnih odbora, Aleksandra Martinovića. Onog Aleksandra Martinovića koji je za onog Aleksandra Vučića rekao da je mali kurir između Joce Amsterdama i Caneta Žapca…

Gospodin Marković: Ah, da, sećam se, bilo je to kad je mladi Vučić prešao u novoosnovani SNS, kod Tome Grobara.

Gospodin Simić: I kad je Šešelj promptno napisao još dve knjige – Pohlepni vepar iz Batočine Tomislav Nikolić i Srpski baron Minhauzen Aleksandar Vučić.

Gospodin Marković: Ih, kad je to bilo! Bakarec je još bio zakleti demokrata, on Koštuničin, Vesić Đilasov…

Gospodin Simić: … Dok je tih stranaka još bilo…

Gospodin Marković: I dok su bili „neprijatelji“ novih radikala – SNS…

Gospodin Simić: Pa „neprijatelji“ su neophodni svakoj stranci naprednjačkog tipa: „tajkuni“, „izdajnici“, „strani plaćenici“, „lopovi“, „autošovinisti“… A kad ih potroše, onda se dogovore između sebe pa zagrakću na tek otkrivene mangupe u svojim redovima – „zaverenike“, „prisluškivače“, „atentatore“, Nebojše, Hrkalovićke i ostale Ritopečanke… Sve je to kobajagi, dragi moj gospodine Markoviću, sve fol, šatro, tobože, cvrc…

Gospodin Marković: Ali, stalno se pitam: zašto?

Gospodin Simić: Eto zašto! Da biste se pitali „Zašto optužuju ono umiljato Vučićevo mače Nebojšu Stefanovića?“

Gospodin Marković: A zašto optužuju ono umiljato Vučićevo mače Nebojšu Stefanovića?

Gospodin Simić: Zato, dragi moj, da ne biste pitali gde su oni kompletni idioti, šta je sa oružjem nađenim u Jajincima, ko je ubio Olivera Ivanovića, gde su dva minuta sa naplatne rampe u Doljevcu, gde kanadska tetka, gde 24 stana, gde je pravosuđe… Da ne biste pitali: Gde ja to živim?

Gospodin Marković: A mogu li da pitam kada će da opali onaj Čehovljev pištolj sa kobajagi zida?

Gospodin Simić: Nikad, dragi moj gospodine Markoviću, nikad – i on je kobajagi.