Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)

I

Čekaonica. Svi čekaju. Nigde nikog.

TATA: Ima li Nade?

NADEŽDA: Tu sam, tata. Uvek sam tu.

II

Skupa tegla sa eurokremom ispod skupog čiviluka. Na čiviluku skup šešir. I ništa. U srpskoj kafani Petra Pajića svi leže. Spava Srbija.

DEBELA: Ropac, ostavi je da spava. Dođi da me preslišaš.

ROPAC: A zašto ona spava?

DEBELA: Ona uvek spava.

ROPAC: Da je budim?

DEBELA: Uzalud. Pokušali smo nekoliko puta ali uzalud, uzalud, uzalud…

III

Gospođa u penjoaru s cvetnim dezenom (ruže, ruže, ruže). Na nogama joj miu miu, u ruci mobilni.

GOSPOĐA: Da, da, možete me citirati. Baš tako sam kazala. Molim? Da ponovim? Pa evo: bez naše stranke se ne može sastaviti nijedna buduća vlada. Možete dodati i: bez naše stranke nema budućnosti. Molim? Da, da, za Srbiju. Ili: Srbija nema budućnosti. Izaberite…

Mobilni vibrira.

IV

Onaj skupi šešir na glavi preispoljne budale. Milioni šešira, milioni glava. Nijedna Aleksandrina.

ALEKSANDRA: Misao je brža od svetlosti, šira od vasione, prodornija od munje.

Zadivljen tolikom pameću Ropac joj skida šešir. Uzalud.

DEBELA: Uzalud, uzalud, uzalud…

V

TATA: Ima li Nade?

NADEŽDA: Tu sam, tata. Uvek sam tu.

VI

GOSPOĐA: Da, da, možete me citirati.

VII

Čekaonica. Svi čekaju. Nigde nikog. Osim još jednog pacijenta, zastavnika Jokića.

JOKIĆ: Sam sebi predak, sam sebi potomak. Pre mene – ništa, posle mene još manje. Sam sebi merilo, sam sebi i uzrok i cilj.

Samim sobom hitnut u vreme,

suočen sa njim kao sa maljem,

ne jednom prokleh svoje seme

što me ponovo učini kraljem.

Na starom tronu nade i laži,

okružen smehom podaništva,

sa srcem božjim i umom vražjim,

samo ja znam da sve je ništa.

TATA: Ovaj je lud.

VIII IX X XI XII XIII

I tako…

XIV

Ona Čekaonica. Svi čekaju. Nigde nikog.

NADEŽDA: Tata! Hej, tata!

Muk.

NADEŽDA: Debela, Ropac, Aleksandra, Gospođo, hej, Gospođo! Hej, Jokiću!

Muk.

NADEŽDA: Hej vi tamo!

Muk. Svi su mrtvi (bilo je to dugo umiranje).

Nada umire poslednja.

MRAK