Ronalde, razumi me

Prvi čin

u kojem apatiozna gospođa Agneza

usrdno hekla lizezu

sa zodijačkim znakom

na desnom reveru i snatri sve

a ne može ništa

Jelašić: Ronalde, razumi me!

Ronald: Ne mogu, Radovane, ne mogu, zaista, zaista ti kažem. Nikako me ne možeš ubediti u spontanost posvemašnje plahosti u situaciji neobično pogodnoj nedobronamernim spekulacijama. Polusestra gospođe Agneze, Vilimona, svakako bi se, pomno, prihvatila i analize učinjenog i lizeze, ali izvesna doza uzdržanosti ne dopušta joj takav jedan frivolni postupak, pogotovo u svetlu nepodopština gospodina Rake Radovića na Farmi. Nepodopština koje se mogu usporediti samo sa neobjašnjivim postupcima gospodina Tijanića vizavi gospode Stanka Subotića i Darka Šarića. Zar ne?

Jelašić: Ali, Ronalde, moraš me razumeti!

Ronald: Ne i po sto puta ne! Nije uputno u ovom trenutku, tako, iz čista mira, svesrdno prihvatiti pobedu poraza i namah klonuti duhom. Da li se može, o da li se zaista može i pretpostaviti kako bi na to reagovala gospođica Karleuša? Ili je svrsishodnije reći „gospođa“? Ishitreno govoreći, bila bi to intrigantna dokapitalizacija odnosa dotična persona – Seka Aleksić.

Zar ne, dragi moj Radovane?

Jelašić: Da, da, dragi Ronalde, razumem šta hoćeš reći, ali pokušaj i ti mene da razumeš…

Ronald: Oh, ni gospođa Agneza, ni njena polusestra Vilimona, nikad, nikad, nikad nisu letovale u Bijaricu niti dozvoljavale sebi takav ton. Samo jednom u Bolonji dok su, sa gospodinom Ratkom Kneževićem i njegovim bratučedom, gospodinom Medojevićem, ručali baštenske puževe za inat gospodinu Jugoslavu, samo tada je, post festum, zaiskrio jedan sekantni kliktaj u pravcu prisutnih, kliktaj sa nagoveštajima nipodaštavanja i neverice. Posle tog ekscesa, u smiraj tog četvrtka, sve je došlo na svoje mesto. Gospodin Manojlo vam to može potvrditi u svako doba dana i noći. A gospodin Manojlo zna znanje, on je neviđeni stručnjak, štaviše konsultant, što se tiče medija i, uopšte, novosti iz zemlje i inostranstva. Zar ne, gospodine Radovane? Gospodine Radovane, gde se izgubiste? Gospodine Radovane gde ste? Ma ne vi, gospodine Dabiću, tražimo gospodina Jelašića, gospođa Agneza, njena polusetra Vilimona i ja…

Drugi čin

u kojem je sivi redengot senjor

Horhea pretenciozno okačen o

halebardu germanske izrade i

svojstava

Tadić: Ronalde, razumi me!

Ronald: Tja, pokušavam, dragi moj Borise, pokušavam… Sa nehinjenom blagonaklonošću se da konstatovati svojevrsni komunikativni progres, u razmerama koje mogu i da obećavaju, da, da, definitivno su obećavajući. Gordi don Kostobelo iz Saragose znao je da razluči kome će u goste a koga će nonšalantno ignorisati – senjor Horhe to može zdušno da potvrdi. I on i Šormaz… Na sumornoj visoravni, ili je to Brdo – pomozite mi reći, no, nije važno, tamo, sa tim i takvim društvom, teško je pronaći sebe a nekmoli gospodina Miškovića & Beka. A opet, s druge strane, Brisel je Brisel, zar ne?

Tadić: Zato i tražim da me razumeš…

Ronald: Svakako ću nastojati, dragi moj Borise, svakako ću nastojati – u to nikako niko neka ne sumnja. Nikad! Ali, kao što glasi krucijalna misao blaženopočivšeg Gregorijanusa Alzaškog: nihil robom! Ah, kakva sentenca! Ni gospodin Velja, ni gospodin Boda – mislim na Slobodana Bodu Hombaha, ni oni nisu mogli lapidarnije da iskažu suštastvenu sveobuhvatnost netom pomenute spoznaje. Jer, to je to! A magnetski privlačnog Brisela što se tiče, e to je već nešto sasma drugo! Proći taj bajni grad uzduž i popreko, napiti se njegovih zanosnih gabarita širom otvorenih očiju, a onda, pun slatke neizvesnosti se, slučajno, sasvim slučajno, u tom vavilonskom metežu, sresti sa dragim gospon Josipovićem i evocirati uspomene na nezaboravni prvi randevu u romantičnoj Abaciji – ah, to su svakako trenuci koji se duboko, duboko urezuju u pamćenje. I ne samo u pamćenje! Vešti klesari već beleže povesnu zbilju na obelisku večnog prijateljstva i nesebične ljubavi.

Oh, šta ja to vidim?

Senjor Horhe opet oblači redengot… Na proplanku ukraj potoka zaboravivši ukletu halebardu i sve svoje… Pa, šta reći osim: krajnje je vreme za definitivni rastanak. Ili sastanak? Vrag će ga znati…

Tadić: Znači, Ronalde, razumeo si me?

Ronald: Dragi Borise, tebe je lako razumeti… Teško je biti ovde i sada…