Ja sam taj koji u horu kliče na svako njegovo bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla… I elektronski i na terenu.

Ali, idemo redom.

ZLATNA MLADEŽ

Ne, nisam ja deo srpske zlatne mladeži, nikad nisam bio. Moj otac devedesetih nije vikendom išao u pomoć prekodrinskoj braći, naš zamrzivač kupljen na kredit 1988. odavno je prazan. I pokvaren.

I otac je umro. Posle juriša na Skupštinu Petog oktobra, on se vratio svom poslu nastavnika likovnog iako mu je nova vlast nudila mesto direktora bazena na Brdu. Još malo se durio zbog sveopšte jagme pobednika, a onda mu se zapatio neki tumor…

Mati i ja smo dobili njegovu penziju koja je bila taman za kiriju i struju. Majka se zaposlila kod kuma Ljubiše u butiku, a ja posle gimnazije nisam upisao Likovnu akademiju. Nisu me primili.

Kum Ljubišin sin Danijel je moj vršnjak – e on je zlatna mladež, njegov otac je devedesetih vikendom odlazio da brani srpsku nejač. Danijel vozi džip, ima svoju gajbu, veliko društvo, bio je na moru, i u Grčkoj, ima devojku javnu ličnost, nosi firmirane majice, poznaje Sarapu…

I primili ga na Likovnu akademiju.

ZLATNO DOBA

Posle drugog neuspelog pokušaja na Akademiji, nisam znao šta da radim – malo sam gluvario bez žute banke, malo sa tadašnjom devojkom i njenim društvom okupirao nekakvu magazu pa smo tu kobajagi slikali, malo sam nosio robu od jednog do drugog kum Ljubišinog butika, malo tamanio igrice… Nigde kinte. A onda me Danijel upoznao s jednim njegovim ortakom, Nešom. I onda me krenulo…

Neša je faca! On je jedan od glavnih igrača u našem poslu. Ne znam ko stoji iznad njega, ko je osmislio sistem, a i ne tiče me se. Neša je taj koji me uveo u taj sistem i dao opremu. Neša naručuje akcije na društvenim mrežama, poziva kad treba da se pakujemo u autobuse, obezbeđuje ketering, isplaćuje dnevnice…

Posao laganica: sedim za računarom, komentarišem, udaram pluseve i minuse, hejtujem, lajkujem, delim… Imam normu, pauze, slobodne dane, staž preko jedne državne firme, sve.

Na terenu, Neša daje znak – bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla- bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla i mi kličemo.

Baš me krenulo… Živim u Zlatnom dobu.

Sad i ja imam auto, veliko društvo, nosim firmirane majice… Još samo da upoznam Sarapu.

ZLATNO TELE

Eto sad znate zašto sam ja bot. Sendvičar-sokičar-plusara-minusara-režimska guzara-botina-botko. Jedan od onih što na Nešin znak, posle bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla-bla, kliče što ga grlo nosi.

Svako dan se molim da ovo potraje.

Imao sam potrebu da ovu svoju intimu podelim sa čitaocima mog neomiljenog dnevnog lista, na njihovom sajtu, gde sam ne jednom besomučno udarao minuse onom njihovom pakosnom mapetovcu Jokiću.