Nije malo mojih poznanika i prijatelja koji imaju decu „preko“ – u Evropi, Americi, Kanadi, Australiji ili ko zna gde. Tehnologije i internet poslednjih godina malo olakšavaju stvar, pa roditelji i deca mogu da se vide barem virtuelno preko Skajpa. Slušao sam svih ovih godina različite priče, svaka je bolna i teška i za roditelje i za decu. Često ne znate šta da kažete osim da pokušate da, koliko je to uopšte moguće, razumete bol ostajanja ili odlaska. Prave i dobre literature na tu temu je nažalost veoma malo. Zato mi se knjiga koju su zajedno napisali sin Miodrag i otac Milan Pajević „Planina koja me je volela“ (Izdavač: Prometej) učinila neobično zanimljivom i drugačijom od ostalih. Napisana je nepretenciozno, u njoj ima svega – bola, radosti, tuge, topline, ali i gneva. Vidimo kako se kroz mejlove koje razmenjuju otac i sin njihov odnos menja, prolazi kroz krize i padove, ali intelektualno i životno-iskustvenu razmenu. Život je ovu dvojicu ljudi bacio na različite strane sveta, sin je otišao da studira u Ameriku, a otac je radio u Rusiji i Ukrajini. Dopisivanje je hronološki poređano po datumima na relaciji Belgorod-Boston-Beograd-Kijev od 1997. do 2017. godine.

Autori su izbegli opšta mesta, što je veoma teško kada se o takvim stvarima piše, patetiku i naricanje nad zlehudom sudbinom koja ih je odvojila od rodne grude. Obojica se suočavaju sa životom u tuđini, dovijaju se i dočekuju na noge kako znaju i umeju. Uspeli su da svoju ličnu priču podignu na opšti nivo u kome mnogi, bilo da su roditelji ili deca, mogu da se prepoznaju. Poruke koje razmenjuju su nekada kratke, nekada duže. Muharem Bazdulj je u sadržajnom pogovoru knjige, koji je nazvao „Digitalna čajanka“, zapisao i ovo: „Sav istorijski i tehnološki okvir zapravo je samo pozadina za arhetipsku priču, priču o odnosu oca i sina, priču koja je jedan od onih mitskih temelja na kojima počiva civilizacija. Otac i sin su prirodno potekli u različitim generacijama, imaju različita iskustva i različite intenzitete iskustva, otac bi poslovično trebao biti mudriji, sin bi poslovično trebao biti hrabriji, ali te stvari se dodiruju i preklapaju. Knjige prepiske, čak i unutar čisto literarnog žanra epistolarnog romana su to uspešnije što su bolje uhvatile različitost glasova koji učestvuju u prepisci.“ Ima u ovom štivu i finog humora koji nikada ne prelazi granicu dobrog ukusa. Milan Pajević u epilogu piše i ovo: „Jednog dana mi je ćerka, koja je inače juče odletela na McGill u Montreal i probudila u meni sve ono što je Ršum rekao u svojoj pesmi ‘U jednom danu’ (nađite je, posebno ako ste roditelj, i pročitajte – uješće vas za srce…) rekla: znaš tata, ono što si napisao o razgovoru sa M. i o kačenju slike na zid je nešto najbolje što si napisao… Onda sam se zamislio (jer pisao sam svašta i mnogo i nisam cenio da je to ‘vrh’, a držim do njenog mišljenja ) i shvatio ‘da će život uvek biti nešto više od poezije’ (M. Crnjanski). Onda sam krenuo da je ‘vraćam na svoj jezik’ i namučio se više nego ikada“.