Paunović na (ne)određeno vreme

Veljko Paunović je takođe dva puta odlazio iz srpskog fudbala. Iako mu je tata (Blagoje Paunović Paćko) u to vreme bio pomoćni trener u Partizanu, rukovodstvo crno-belih mu je ponudila potcenjivačku ponudu za potpisivanje ugovora.

Nije to prihvatio tada osamnaestogodišnji tinejdžer, otišao je u Španiju, najpre u Marbelju, potom Atletiko Madrid… Mnogi misle da je mogao i više, bio je najtalentovaniji klinac u svojoj generaciji (bio je kapiten reprezentacije u kojoj je, između ostalih, igrao i Dejan Stanković). Nikad se nije pokajao što je (pre)rano otišao iz srpskog fudbala, jer je to bio njegov izbor.

Drugi odlazak iz srpskog fudbala nije bio samo njegov. Posle osvajanja titule svetskog prvaka na Novom Zelandu fudbalska javnost očekivala ja da će Paun ostati sa svojim klincima, tj, sa njima biti prekomandovan u mladu ili možda čak i A selekciju. Do dogovora nije došlo. Ovog puta to nije bio Veljkov izbor. Iako sam znao koliko mu je teško pao rastanak sa „njegovim“ klincima, i što je morao (opet) da ide iz srpskog fudbala, bio sam skeptičan kada je do mene došla informacija da je Branko Radujko, generalni sekretar Fudbalskog saveza Srbije, stupio u kontakt sa Paunovićem i da želi (skoro) po svaku cenu da ga angažuje za novog selektora.

Ono što je Stojkoviću i Paunoviću zajedničko to je da će i Paun doneti novu, pozitivnu energiju, pre svega, među samim fudbalerima. Piksi je, na početku svog mandata zahvaljujući svojom biografijom, pridobio prvo igrače potom i navijače i baš u trenutku kada smo poverovali da se u Srbiju vraća kult reprezentativnog fudbala, Piksi je počeo da pravi (trule) kompromise. Najpre se, uz posredovanje Aleksandra Vučića, „pomirio“ sa Zvezdanom Terzićem (direktor Crvene zvezde nije više napadao u medijima selektora, a ovaj je zauzvrat pozivao u reprezentaciju neke fudbalere). To se, naravno, odrazilo i na atmosferu u svlačionici. Kulminiralo je svađom sa tadašnjim kapitenom Dušanom Tadićem, nakon toga su usledili i otkazi pojedinih fudbalera (braća Milinković Savić, Radonjić, Đuričić…). Epilog je poznat.

Ne sumnjam da će i Paunović, bar na početku mandata, doneti pozitivnu atmosferu. Jer, na njegovom spisku, koji će danas objaviti, će biti nekoliko njegovih klinaca (Andrija Živković, Miloš Veljković, Predrag Rajković, Nemanja Maksimović, braća Milinković-Savić verovatno). Ne sumnjam da će Paunović uspeti da motiviše igrače, ne očekujem baš onakav govor kao pred meč sa Brazilom na Svetskom prvenstvu, ali sam siguran da će biti veliki pomak u igri, pre svega u zalaganju svih fudbalera. Da li će to biti dovoljno da se napravi senzacija na Ostrvu? Sumnjam. Ali, sam siguran da neće biti blamaže protiv Letonije.

Šta će biti posle ne zna niko, pa ni sam Paunović. Sa Radujkom je postignut dogovor za te dve utakmice a posle da sednu ponovo za sto i pregovaraju o, eventualnom, nastavku saradnje. Da li će Paunovićev rad na određeno vreme, prerasti u rad na neodređeno vreme zavisi od mnogo faktora. Ono što je jedino izvesno, Paunović neće pristati na nikakve kompromise. Fudbalere za reprezentaciju biraće samo on i za, eventualno, loše rezultate će biti kriv on, a za uspehe fudbaleri. Da li će takav stav prihvatiti čelnici Fudbalskog saveza i „selektor“ saznaćemo, najverovatnije, u toku ovog meseca.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.