Foto: Luca Marziale/Danas Pre neki dan pričao sam sa Igorom, prijateljem iz Jarkovca. Prvo smo „prebrojali“ one koji su od poslednjeg razgovora umrli, potom i one koji su dobrovoljno napustili Jarkovac, Banat, Vojvodinu, Srbiju. Otišli su „dobrovoljno“ iz nekada jednog od najbogatijih sela u Banatu „trbuhom za kruhom“.
Kada sam (1972) odlazio iz Jarkovca je za Beograd je bilo šest polazaka vozova i isto toliko i autobusa. Danas se iz Beograda ne može doći do Jarkovca ni vozom niti autobusom, a onda se ministarka zdravlja pita zašto mladi lekari ne žele da rade u provinciji. Odgovor je jednostavan – ne mogu da stignu do „bespuća“ Banata.
Brzo smo prešli na (kao) vedrije teme – fudbal. Bilo je u Jarkovcu mnogo talentovanih igrača. Najveći je, ne samo po mom mišljenju, bio Dušan Mihajlović. Kada je imao 14 godina ubedio sam Dušana Trbojevića, najboljeg „lovca na talente“, da mu da šansu na jednoj kontrolnoj utakmici.
Trba je odmah shvatio da se radi o talentovanom dečaku, Partizan je hteo da ga odmah dovede ali… Kako sam kasnije čuo mama je sve stopirala, plašila se kako će se njen sin snaći u Beogradu i – bila je u pravu.
Naime, Dušan je te godine upisao srednju školu u Zrenjaninu, nastavio da trenira u Banatu, ubrzo napravio korak dalje, otišao u Proleter, postao član reprezentacije Jugoslavije U-17 i 2002. godine Zvezdan Terzić, u to vreme alfa i omega OFK Beograda „ubedio je“ mamu da je vreme da njen sin dođe u Beograd. Nažalost, nije bilo.
Za Mihajlovićem je u Beograd došlo i pola Jarkovca koji su na njegov račun jeli i pili i od supertalentovanog klinca Dušan je ostao samo nikad dokazani fudbaler. Da su mama i, pre svega, Dušan bili malo oprezniji, da su bili malo bolji informisani znali bi da je u Istom hotelu (Metropol) možda i u istom apartmanu bio i Saša Ćurčić.
Besni Fok je mnogo bliži Beogradu pa je možda i to razlog što je ani napravio mnogo veći ceh u hotelu. Dobro upućeni tvrde da je upravo to (račun koji je Ćurčić napravio u Metropolu) bio presudan da se on proda Partizanu (obeštećenje koje su crno-beli platili „romantičarima“ podrazumevalo je i plaćanje tog računa).
Zabluda je da samo mladi fudbaleri i sportisti uopšte koji iz unutrašnjosti dođu u Beograd „polude“. Devedesetih godina su napadački tandem Partizana činili Savo Milošević i Nenad Bjeković.
Po mišljenju mnogih stručnjaka Beli (Bjekovića seniora su zvali „crni đavo“, a njegovog naslednika Beli) je bio talentovaniji od Save, ali ga je često „boleo primicač“, nije bio sto odsto posvećen fudbalu, to mu je bio, pre svega, hobi. Miloševiću je fudbal bio i ljubav i posao – ne uspe li u fudbalu sledio bi povratak u Bjeljinu.
Šta tek reći za Zorana Čavu Dimitrijevića. Bio je vanserijski talenat – selektor reprezentacije Jugoslavije Miljan Miljanić je pred Svetsko prvenstvo u Španiji (1982.) organizovao revijalnu utakmicu između reprezentacije i mlade reprezentacije. Za najboljeg igrača tog meča proglašen je Čava i kao nagradu je dobio televizor. Legenda kaže da taj TV nije napustio Humsku 1 sa Čavom, menjao ga je za par flaša viskija i… Ostalo je istorija.
Mogao bih satima da nabrajam koliko je mladih fudbalera zbog svoje „ludosti“ (medijska pažnja, slava, novac…) upropastilo svoje karijere. Nažalost, ništa kraći spisak nije ni onaj na kom su fudbaleri koji su po završetku karijere pravili gluposti.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
