Foto: Privatna arhiva
Već 34 godine teku rođendani Danila Kiša bez Danila Kiša. Veliki pisac je opravdano i prepametno odsutan. Našem jeziku podario je ne samo remek-delo umetničke dokumentarističke proze, po prosedeu fikcionalno, nego i svetsku knjigu, dakle, knjigu bez koje se nigde u svetu ne može govoriti o književnosti druge polovine dvadesetog veka a da ona, ta knjiga pripovedaka, „Grobnica za Borisa Davidoviča“, iz tog govora bude izostavljena.
Tih „sedam poglavlja jedne zajedničke povesti“ čudesna su oda čovekovoj pobuni i hrabrosti da se suprotstavi državnom i ideološkom teroru. Oličenje tog terora za taj prozni, usuđujem se reći lirski dokument, bio je staljinizam. Otkad je ugledao sveta, svet je stariji za 47 godina i, kako stvari stoje, grublji, siromašniji i ružniji nego što je bio te 1976. godine.
Za to vreme, izvršene su tektonske istorijske promene u Evropi. SSSR je dekomponovan. S lica Evrope zbrisana je ideologija komunizma. Nestala je Socijalistička Jugoslavija u krvavim godinama. U Evropi jačaju desnica, etnički i verski fundamentalizam. Neoliberalni kapitalizam je globalna ideologija. Napadom Rusije na Ukrajinu prošle godine baš u ove dane, na pomolu je novi evropski, možda i Treći svetski rat.
Šta je to što danas čovekovoj slobodi preti kao što joj je nekad pretio staljinizam? Koja je to ideologija, koja kolektivna kultura koja guši slobodu stvaralaštva i potiskuje demokratiju? Koje su to danas vrste otpora kojima se čovek otima potčinjavanju. Bez suprotstavljanja, nema lepote ni ljubavi. Gde, kad danas nalazimo lepotu? Koga ljubimo, a da to nije nužno?
Celo zdanje priznanja Borisa Davidoviča počiva na laži isceđenoj iz njega najgorom torturom, najpre nad telom, potom nad savešću. Njegov islednik Fedjukin znao je isto toliko dobro koliko i sam Boris Davidovič, da je sve to, celi taj tekst priznanja koji Boris Davidovič mora da nauči napamet, najobičnija fikcija.
Fedjukin je tu fikcionalnu prozu samooptužbe Borisa Davidoviča sročio – kako nam svedoči Danilo Kiš – na nekih deset gusto kucanih stranica tokom dugih noćnih sati, pišući na pisaćoj mašini s dva prsta, nespretno i sporo, jer je voleo sve da radi sam.
Uložio je ogroman pripovedački napor da na osnovu fiktivnih uslovnosti izvuče logične, realistične, dokumentarističke zaključke koji će očuvati strogost i doslednost “revolucionarne pravde” i pozicije onih koji tu pravdu dele. Dakle, pozicije onih koji tu i takvu pravdu dele. Ne postoje funkcioneri u službi pravde, nego pravda postoji u službi funkcionera.
Tu nalazim sličnost onog vremena iz tridesetih godina prošlog veka s našim vremenom, posle devedeset godina. Ali, uprkos tome, vidim i jednu razliku, ogromnu razliku, na koju se danas sistematično zaboravlja.
S gorčinom, sa užasom, moram reći nešto jeretički, potpuno jeretički i opasno. Mogu, naime, da zamislim kako se islednik Fedjukin, staljinista, pojavljuje pred nama u našem vremenu i da ga, to naše vreme, upravo on poziva na ispit savesti.
Fedjukin bi nam, dakle, mirne duše mogao reći: dokle ćete besramno lagati? Dokle? Vama odvratna kritika komunizma služi za opravdanje svih zločina koje svakodnevno činite u svom antikomunističkom, fašističkom, nacističkom, verskom, kapitalističkom maniru.
Gresi staljinizma, monstruozni procesi, lažna svedočenja, lažna okrivljavanja, lažne samokritike, crna knjiga komunizma… toga su vam puna usta, a pri tom zaboravljate da kad o tome govorite, govorite o prošlosti, ne o sopstvenoj sadašnjosti!
No, kažete li ikad svojoj pitomoj javnosti, koliko je miliona radnika živelo tada životom dostojanstvenim, kakav vaša današnja robovska radna snaga ne može ni da zamisli? To danas niko više ne ume ni da sanja! Pripovedate li o tome, vi, šeherezade kapitalizma?
Uostalom, koliko radnika i radnica uopšte čita vaše novine? Koliko? Da ih prebrojimo? A znate li koliko je radnika bilo, na primer, u publici u pozorištima u tim mračnim vremenima?
Znate li koliko ih je bilo učlanjeno u biblioteke i pohađalo predavanja i koncerte klasične muzike? Da li se danas neka devojčica iz vaše seoske zabiti može da školuje za doktorku ili da dogura do profesure na fakultetu, kao što je to bilo moguće u vremenima najmračnijeg staljinističkog terora?
Zašto ne iznesete jasno i glasno pred vašu čitalačku publiku golu činjenicu da živi u dobu u kojem deca, u najboljem slučaju, mogu da reprodukuju društveni status svojih roditelja, klasni status porodica iz kojih potiču.
To je ta vaša vajna sloboda; to su ta vaša famozna ljudska prava! Bez ikakve mogućnosti socijalne dinamike. Osim, naravno, ukoliko vam se deca na vreme ne regrutuju u političare ili kriminalce, što je kod vas zapravo jedno te isto.
Šta ste, najzad, vajne građanke i građani, spremni da učinite da se privatizovane vaše vode, privatizovana vaša zemlja i njena blaga vrate u vlasništvo naroda, da se ukinu privatne banke, da se ukinu kamatne stope?
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
