O Bahreinu – u kojem je narodna pobuna ugušena pomoću stranih trupa prijateljskih zemalja poput Ujedinjenih Arapskih Emirata i Saudijske Arabije, u kojoj se šerijatsko pravo tumači bukvalno – u sredstvima informisanja nisu prekomerno trošene reči i slike. I o libijskom ratu, u kojem je upošljena najveća oružana sila sveta, danas se piše minimalno. O Jemenu – ima tome već podugo, gotovo ni reči; a što se Sirije tiče, ona još uvek dobija po stubac teksta svakog drugog dana. Kako izgleda, urednici čekaju novi talas masovnog uništenja da svesrdno angažuju svoje dopisnike i analitičare.

S pomanjkanjem iscrpnih izveštaja iz arapskog sveta u kojem se požrtvovano protestuje protiv vlasti, iz vida se ne gube samo dnevni opisi događaja nego i njihov epohalni smisao. Arapska revolucija se ne završava već palim režimima ili onima koji će uskoro pasti, nego uspostavljanjem vlada koje će se ugledati ili na Tursku ili na Iran. Ta vododelnica se tiče celog sveta.

Dijalog koji su na stranicama „Monda“, 22. aprila, vodili teolog Tarik Ramadan i esejista Abdulvahab Medeb, pod deskriptivnim naslovom: „Od šerijata do islamofobije, od homoseksualnosti do prava žena“, najbolji je uvid u potencijal „arapskog proleća“.

Sagovornici su saglasni u proceni da revolucije u arapskom svetu, od kojih nijedna nije imala antizapadni i antiizraelski prizvuk, nisu vođene „u ime islama“, nego u ime univerzalnih vrednosti sloboda i prava čoveka. Razlika među njihovim stavovima je u tome što teolog smatra da ove revolucije svoje univerzalističke ciljeve ističu na islamskoj osnovi, koja se nalazi u šerijatskom pravu, dok esejista drži da je šerijatsko pravo pogrešna podloga za nastanak demokratija u zemljama islamske civilizacije.

Tarik Ramadan kaže: „Fetišizacija šerijata i njegovo preobraćanje u svete principe, opasnost je koja pruža mogućnost za islamsku teokratiju. Međutim, pojam šerijata ne može da se odstrani iz savremenog muslimanskog saznanja; stvar je, pre svega, u tome da se preduzme kritika njegove supstancije? ja sam protiv nošenja nikaba i ubijanja preljubnika kamenovanjem, ali, hoću da radim na evoluciji doktrine iznutra, zato što sam uveren da se u suprotnom slučaju ništa neće promeniti.“

Tim stavovima, Abdulvahab Medeb prigovara: „Ako se jedan reformista služi šerijatom da bi ga, tamo gde je on snažno ukorenjen, lišio supstancije – ja sam mu saveznik. Ako je, međutim, njegov zadatak da ga ponovo uvede tamo gde je on već zamenjen, što bi predstavljalo kretanje unazad – ja sam mu protivnik? To bi značilo da pokleknemo pred fetišizmom.“

Teolog objašnjava da je šerijat polisemičan termin koji je ponegde shvaćen kao normativan božanski kodeks, a da ga on sam smatra ljudskom tvorevinom koja predstavlja etički orijentir. Ukoliko se šerijat ne uzme u obzir, demokratija u arapskom svetu ostaje bez podloge, jer su arapski muslimani sekularizam iskusili isključivo negativno – kao deo kolonijalizma i domaće diktature. Dakle, treba se suprotstaviti teokratskoj inicijativi u tumačenju šerijata, kao što se treba suprotstaviti progonu homoseksualnih osoba i podređenom položaju žena. Islamski svet će se oslobađati od rigidnih religijskih stavova onako kako se od njih oslobađala Evropa, jer se u Bibliji mogu naći i gori seksistički stavovi nego u Kuranu.

Nasuprot Ramadanovom shvatanju o islamskoj autohtonosti u izgradnji demokratije, Medeb smatra da treba primeniti model koji je već pronađen, kao kada je reč o tehnološkoj inovaciji. Zapad je stvorio demokratiju – treba da je „razvijemo, obogatimo i prilagodimo tome što jesmo.“

Vidimo da sagovornici samo drukčije tumače put (na arapskom, to je izvorno značenje reči šerijat) ka demokratiji u muslimanskom svetu. Međutim, koristeći sintagmu „ono što jesmo“, Medeb i sam potvrđuje da se ovde govori o obliku „islamske demokratije“ (koja, dakako, isključuje islamizam), kao što se može govoriti o „hrišćanskoj demokratiji“, na primer, u Italiji ili Nemačkoj.

Dakle, arapski svet je spreman da uspostavi demokratiju. Za to je potrebno da i Evropa učini nešto, pre svega, da se oslobodi islamofobije na kojoj se konstituisala – od „Pesme o Rolanu“ do Volterovog „Muhameda“, „u odnosu na islamskog drugog, posredstvom njegovog odbacivanja“, kako kaže Medeb. Onoliko koliko je Evropi potrebno da se emancipuje od islamofobije, potrebno je i arapskom svetu da se emancipuje od bukvalnog tumačenja šerijata. To bi bili istinski darovi arapskog proleća.