INTERVJU Dragan Vojvodić: Gubitak moje prve kolekcije ploča zbog rata i prisilne migracije iz Sarajeva metafora je za mnogo veće gubitke

Povodom izložbe razgovarali smo sa Vojvodićem o temi i konceptu, odnosno širim umetničkim idejama u središtu rada ovog umetnika.

Prošle godine imali ste izložbu naziva „Sound(less)“ u Mariboru, dok se aktuelna izložba u Salonu MSUB zove „Less Sound(less)“. Možete li nam reći nešto više o genezi ove dve izložbe i na koji način one stoje (ili ne stoje) u korelaciji? Šta je „less“ u novoj izložbi?

– Na izložbi „Sound(less)“, koju sam prošle godine realizovao u galeriji artKIT u okviru Multimedijalnog centra Kibla u Mariboru, prvi put sam zvuk postavio u središte svog rada, iako je on prisutan u mojoj umetničkoj praksi već dugi niz godina. Aktuelna izložba u Salonu MSUB nadovezuje se na taj projekat, ali zvuku pristupam iz drugačije perspektive. U Mariboru je zvuk dolazio iz različitih izvora i širio se galerijskim prostorom, a ovde je, uslovno rečeno, stavljen pod kontrolu. Posetioci ga mogu čuti isključivo preko slušalica (prisutan je u izložbenom prostoru jedino tokom izvođenja performansa The History of the Hardcore), iako izložba zapravo obuhvata više zvučnih radova nego prethodna.

Ono što je „less“ na novoj izložbi jeste da deo radova svojom pojavnošću upućuje na odsustvo zvuka, ali ne na njegovu negaciju. Zvuk je redukovan, transponovan iz fizičkog u mentalni prostor (Soundtrack of One’s Life, Framework, Soundless, Re-pressing). Pošto apsolutna tišina nije moguća, njegovo „odsustvo“ se, zapravo, učitava i kao potencijal za pojavljivanje. Naziv izložbe „Less Sound(less)“ je tautološka igra reči koja oslikava „odsustvo“ zvuka na samoj postavci, što je dodatno pojačano minimalističkim vizuelnim jezikom i crno-belim, ahromatskim narativom.

Poznato je da ste bili ljubitelj ploča tokom odrastanja u Sarajevu te da je rastanak sa vašom kolekcijom i lajt-motiv vaših radova. Sećate li se trenutka u kome ste počeli da razmišljate o ovim pločama kao o segmentu vizuelne ili intermedijalne umetnosti u širem smislu, odnosno trenutka kada ste pored „muzike“ počeli da razmišljate o „zvuku“ kao izražajnom segmentu?

– U svojoj umetničkoj praksi često polazim od ličnog iskustva, ali ono je deo širih društvenih procesa. Gubitak moje prve kolekcije ploča zbog rata i prisilne migracije iz Sarajeva metafora je za mnogo veće gubitke. Kada su se, početkom druge decenije 21. veka, LP ploče, kao svojevrsni „anahroni“ i „prevaziđeni“ nosači zvuka, ponovo počeli pojavljivati na tržištu, najpre su me povezale sa prošlošću i muzikom koja je imala (i ima) veoma važnu ulogu u mom životu, a zatim sam ih počeo posmatrati kao predmet umetničkog oblikovanja i istraživanja.

Zvuk nikada nisam doživljavao samo kao prateći, već kao ravnopravan, a često i dominantan umetnički element. Koristio sam ga u video-radovima kao što su Scream i Distortion of the Organism, kao i u performansima, gde je on sredstvo kojim se dodatno intenzivira telesna radnja, ritam i konceptualna struktura samog dela.

Između ostalog, skupljate i koristite ploče koje imaju ideološki karakter – ranije ste spominjali i ploče sa Titovim govorima, itd. Na koji način gradite vašu umetnost u korelaciji sa ovom „ideološkom građom“?

– Ploče koje koristim često su vezane za određenu ideološku matricu i nose različite kulturološke i istorijske narative. Zato ih posmatram kao svojevrsne arhive kroz koje se mogu čitati i društveni fenomeni i političke tranzicije, ali i sasvim lične priče. Kada se takvi zvuci izmeste iz svog izvornog konteksta i nađu u galerijskom prostoru, oni počinju da funkcionišu drugačije.

Upravo zato mi je važno što u performansu The History of the Hardcore preuzimam ulogu DJ-a. Koristeći DJ opremu, gramofone i miksetu, uživo manipulišem zvučnim materijalom – fragmentišem ga, spajam sa elektronskom i noise muzikom i stvaram nove odnose između zvukova koji na prvi pogled nemaju ništa zajedničko. Nikada unapred ne znam kako će publika, koja je zapravo aktivan učesnik, reagovati i upravo je ta neizvesnost važan deo rada.

Jedni prepoznaju manipulativni potencijal ideoloških i kulturnih narativa, u drugima se evociraju lična sećanja ili izaziva nostalgija. Mene zanima taj prostor u kojem isto zvučno iskustvo proizvodi potpuno različita čitanja.

Kako kaže kustos izložbe Miroslav Karić, „neretko referišete na autore poput Kazimira Maljeviča, Džona Kejdža, Marsela Dišana i Josefa Košuta“. Neki od njih se bave vizuelnom umetnošću, neki zvukom… šta je to što im je zajedničko, a što je važno za vas kao umetnika u kontekstu ove izložbe?

– Kada se referišem na pojedine istorijski značajne umetnike, pokušavam da istražim koliko su avangardni jezici koje su oni razvili i danas aktivni i relevantni. Zanima me da li ti modeli još uvek imaju potencijal da proizvode novo umetničko značenje ili se svode na reciklažu već postojećih formi i ideja.

U svom radu često koristim postupke aproprijacije, repeticije i varijacije (Soundtrack of One’s Life, The History of the Hardcore). U vezi sa tim blizak mi je stav Ričarda Prinsa, koji, objašnjavajući sopstvenu praksu aproprijacije slika američkog savremenog društva, ističe da preuzete slike nije potrebno ponovo oblikovati ili menjati, već ih treba prikazati u novom kontekstu, u kojem original gubi kanonsko značenje, a u odnosu na cirkulaciju slika, pitanje autorstva postaje sekundarno.

Na koji način razmišljate o korelaciji zvuka sa prostorom, u ovom slučaju konkretno Salonom MSUB?

– Prostor nije neutralni okvir izlaganja, već aktivni konstitutivni element postavke koji utiče na njen finalni karakter i način recepcije rada. Prostorna dispozicija, ritam kretanja i odnosi između pojedinačnih segmenata izložbe oblikuju iskustvo posmatrača podjednako kao i sami izloženi radovi. Zato je ova izložba nastala kroz produktivnu razmenu sa kustosom Miroslavom Karićem, a konceptualne, prostorne i interpretativne odluke rezultat su naših razgovora, a ne unapred fiksirane strukture.

Zbog većeg broja radova koji koriste zvuk, bilo je važno izbeći njihovo međusobno preklapanje i stvaranje zvučne kakofonije. Zato je zvuk dostupan isključivo putem slušalica, a ispunjava izložbeni prostor samo tokom izvođenja performansa The History of the Hardcore, nakon čega se ponovo uspostavlja tišina.

Koliko ovu izložbu doživljavate lično – kao proživljavanje sopstvenog iskustva i preispitivanja identiteta – a koliko u njoj pronalazite ideje, poruke, teze i razmišljanja od „opšteg značaja“, odnosno sa društveno-političkim korelacijama?

– Ova izložba mi je posebno važna jer povezuje različite iskustvene slojeve, od formativnih godina i kulturnih uticaja koji su me oblikovali, do današnjih umetničkih interesovanja i afiniteta. Ti narativi zajedno grade moj lični i autorski identitet, koji je pre svega oblikovan urbanim kulturnim iskustvom i kritičkim odnosom prema društvenim i političkim procesima koji su obeležili vreme u kojem živimo.

On ne proizlazi iz nacionalnih ili religijskih određenja, već iz iskustva migracije, različitih kulturnih uticaja i potrebe da se kroz umetnost preispituju pitanja moći, ideologije, pripadnosti i sećanja.

Kada je reč o temama koje se tiču širih društvenih procesa, one su možda najjasnije artikulisane u radovima poput Dead Land, Scream i Hyperobject Fukushima_2019. Kroz njih dotičem političke i društvene transformacije od raspada socijalističkih sistema i krize demokratskih modela. Istovremeno, neki od radova otvaraju i pitanja ekološke krize i odnosa prema prirodi, tehnologiji i budućnosti.