Aristofanovi Oblaci danas 1Foto: Privatna arhiva

Aristofan, prvi komediograf kojeg možemo da proučavamo celovito, dramski je žanr komedije doveo do najviše napetosti i društvenog i estetskog njegovog efekta. Najpre, ukazao je da je bit komedije u tragičkoj temi. Naime, ono od čega strahujemo jeste krucijalna tema komedije.

Ukoliko uspevamo da se smejemo onome što nas uobičajeno drži u strahu, to znači da smo tom predmetu strahovanja promenili dimenziju, da smo ga već u imaginaciji savladali (ismejali), sveli na neznatnu meru. Dakle, ono pred čim inače klečimo (religiozno, politički, ideološki, ekonomski), u komičkom prikazanju, odjednom, možemo da sagledamo uspravljeni, iz ptičje perspektive.

Ta promena perspektive, koja ne izaziva sažaljenje i bes, nego smeh i samopouzdanje, to je onaj oslobađajući komediografski impuls – neizostavna politička dimenzija Aristofanove komedije, koja će tokom nastupajućih milenijuma biti ublažavana/kroćena/dresirana do neprepoznatljivosti.

Zatim, ironija! Kritiku postojećeg, Aristofan ne daje tek u dinamičkoj slici onog mogućeg “kao da”, u slici društvenih odnosa kakvi bi mogli biti, nego, pre svega, u predimenzioniranim, hiperboliziranim, do kraja, bukvalno izvedenim konsekvencijama već postojećih odnosa neravnopravnosti, licemerstva, eksploatacije…

Ukoliko je, na primer, posredi dužničko ropstvo, onog ko je u njega zapao, Aristofan neće pokazati na sceni tek u vapaju za pravdom, nego, radije, kao čoveka koji na kraju biva uveren da je taj njegov jadni položaj na dobrobit čovečanstvu i njemu samom. Na taj način Aristofan razotkriva perverziju same ideologije koja omogućava patologiju neravnopravnosti. Dužnike treba uveriti da su sami krivi za svoj položaj. To je bit ideologije Aristofanovog doba raspada polisa, to je bit ideologije našeg doba, doba raspada suvereniteta države.

Vrsta imaginacije kojoj pribegava Aristofan jeste onirička. Kao u snu, čovek se u tom satiričkom pozorištu (ogledalâ) susreće sa svojim strahovima i predrasudama u njihovim megalomanskim izdanjima, da bi se “na javi” (u publici) uvidelo koliko je sve to u stvarnosti zapravo ludački iracionalno – sve to na šta se inače, po konvenciji, pristaje u svakodnevnom životu; i to ne samo u ratu i vanrednim okolnostima, nego redovno i u miru. U suštini, sam društveni mir uvek je strukturiran kao rat, i u tome Aristofan uviđa najveći problem.

Tema komedije “Oblaci” je zaduženost, u koju su porinuti građani, kako bi uopšte opstali/plutali, sve sa kamatama koje na taj (osnovni) dug moraju da plaćaju. To je, dakle, jedno večno kruženje duga, jedno večno vraćanje istog duga. To je uslov održavanja ekonomske elite, koja dugove i proizvodi.

Početak takozvanog grčkog čuda, naime, istovremenog nastanka demokratije, dijalektike i teatra, zasniva se upravo na otpisu dugova, koje je kao pravni akt omogućio zakonodavac Solon u VI. stoleću pre Hrista. U toj je pravnoj normi, bez presedana, stajalo da se nijednom građaninu, po osnovi duga, ne smeju oduzeti kuća i okućnica. Samo jedan vek od tada, grčko društvo je potpuno izmenjeno, jer je pogazilo ovaj mudri Solonov zakon. To je sad ono moralno posrnuće koje Aristofan postojano žigoše u svakoj svojoj komediji.

Današnja ekskluzivna pozicija bankarske sfere i nepregledna masa zaduženih ljudi na svetu – zaduženih upravo tako/zato da te svoje dugove nikada ne mogu da vrate, zaduženih za to da celog života vraćaju kamate, a potom da to čine i njihovi potomci – otkriva aktuelnost ovog Aristofanovog komada.

“Oblaci” upiru svoju žaoku i na ulogu filozofa/mislilaca u društvu. Oni koje držimo najmudrijima, pokazuju se najčešće kao sluge sistema i njegovih kulturnih pogona koji održavaju status quo.

Uzimajući Sokrata za protagonistu u “Oblacima”, Sokrata koji je ikona celokupne intelektualne istorije Zapada, Aristofan nam sugeriše da upravo oni koji najbolje mogu da uvide društvene probleme, u stvari, neće učiniti ništa za promenu postojećeg stanja. Ova unikatna pojava Sokrata u komediji pre dve i po hiljade godina, kojoj je bio savremenik i mogao ju je gledati u pozorištu, pruža nam mogućnost da danas preispitamo ulogu filozofa, filozofije i kritičke teorije, u  situaciji savremenog dužničkog ropstva.

Iako ismejan u Aristofanovoj komediji, Sokrat je glavom platio vlastito mišljenje. Ko je danas taj koji se usuđuje da misli tako smelo da mu sopstveno mišljenje može doći glave, i samim tim da otvori jasnu ranu na slici društvene nepravde, koju će predočiti javnosti kao opomenu? To je pitanje koje se ovde postavlja, i to u svom komičkom vidu, kao kritika primera govora i delanja savremenih filozofa, koji dobro naplaćuju svoju kritiku postojećeg i glatko toče karijere.

U duhu Aristofana, kroz njegove dramaturške obrasce ironije i promene perspektive, s njegovim/našim temama, trebalo bi prikazati ključne probleme tragedije današnjeg sveta komički, tako da se najzad pokaže da su ti sadržaji, ti strahovi, savladivi, i da se, na kraju krajeva, svet ipak može preobraziti.

Ukoliko se svet pak ne dâ preobraziti, to se preobraženje može makar eksperimentalno preduzeti u pozorišnoj umetnosti. To je pitanje života duha, nasuprot smrti realiteta.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.