Čemu služi gradonačelnik 1Foto: Privatna arhiva

Šta je to gradonačelnik i čemu služi? Na to pitanje razgovetno i jasno odgovara holivudski film „Otmica u metrou 123“ (The Taking of Pelham 123), u režiji Tonija Skota.

Scenario za taj film napisao je Brajan Helgelend prema romanu Džona Godija, a uloge u njemu igraju Denzel Vošington, Džon Travolta, Džon Turturo, Džejms Gandolfini i Luis Guzman.

Kad u jednoj ranoj sekvenci ovog filma otmičar voza u podzemnoj železnici predloži gradonačelniku Njujorka da on sam odmeni taoce, u tom trenutku svi gradonačelnikovi ljudi, uključujući i šefa njujorške policije, ozbiljno pogledaju u svog nadređenog i odrečno zavrte glavama.

Taj rečit pokret glavom ovde se uzima u obzir ne kao naredba nadređenom, nego kao savet njegovih savetnika, tačnije kao njihova molba. Dakle, na gradonačelniku je da sam odluči hoće li žrtvenom ulogom taoca spasiti dvanaestak sugrađana od smrtne pretnje, među kojima je i jedno dete s majkom. I šta je gradonačelnik odlučio?

Najpre moramo reći da je, kao što su to i njegovi ljudi, gradonačelnik zreo, socijalizovan čovek i prekaljen političar. Sad, kad to znamo, možemo saopštiti njegovu odluku. Na predlog otmičara, gradonačelnik odgovara da mu je jako žao zbog toga, ali da on tu ponudu, naprosto, ne može prihvatiti.

U stvari, on, ujedno sa svojom svitom, hoće da kaže da bi, kad bi to mogao, upravo to najradije učinio – sišao pod zemlju i sebe dao u talaštvo, a izbavio dvanaestinu svojih sugrađanki i sugrađana – ali, oh, ali!, on ne može da ima ličnih odluka!

On je oličenje Grada Njujorka. Ako bi činio po ličnom nahođenju i odmenio dvaneastoro svojih sugrađana, to bi značilo da je ceo Njujork postao talac. A ko je još toliko sišao s uma da dvanaestoro ljudi pretpostavi milionima velegrada? Tako gradonačelnik, protiv svoje volje, kao oficir javnosti, ostaje gore na zemlji, a taoci, među kojima i jedna majka s detetom, dole, pod zemljom. Neće proći puno a nekoliko talaca biće ubijeno. I otmičar je, dakle, čovek od reči.

Jednu jednostavno shvatljivu stvar, političari su pretvorili u zamršenu transcendentalnu spekulaciju, u kojoj se gubi svaki trag subjektu. Jedan poziv na hrabrost, koji je gradonačelniku omogiućio upravo njegov politički položaj, ovde je odbačen iz viših pragmatičnih političkih razloga. Ti sakrosanktni razlozi govore samo jedno: jedan gradonačelnik vredi više od dvanaeastoro ljudi.

Dakle, gradonačelnik je više od osobe, zapravo on i nije osoba, individua, ličnost, nego personalni izraz kolektiva, s kojim nije samerljiv nijedan prirodni zbir različitih individualnosti. Sledstveno tome, gradonačelnik se ne može poneti junačno i nikad se ne iskazuje kao ličnost. Sad znamo šta su preduslovi kandidature za gradonačelnika i valja nam se s tim nositi kroz urbani život.

No, bilo bi to divno – zar ne? – da je gospodin prvi čovek u gradu sišao pod zemlju, a da je otuda izašlo dvanaestoro ljudi! Ali, da li bi iko, osim onih dvanaestoro spasenih, držao da je gradonačelnik išta drugo do naivna budala?

A moglo bi i ovako: gradonačelnik rešava da zameni taoce, ali mu njegovi ljudi to ne dozvoljavaju i tako nastaje jedna, ovom filmu, ovom životu, sasvim nepoznata drama.

Ostavimo se primitivnog maštanja! Kao što smo ovde videli, odluka gradonačelnika je politički zrela i društveno odgovorna; iako mu je zbog toga žao, gradonačelnik odlučuje odlukom samog Označitelja, a to je za njega Građanstvo Grada Njujorka, i eto, zlu ne trebalo, ostaje na sigurnom.

Vratimo se sad argumentima Holivuda! Kako ne bi bilo nikakve sumnje u političku korektnost i moralnu ispravnost ovakve odluke, autori filma su požurili da podnesu i očevidan psihološki dokaz.

Kad gradonačelnik otkaže ponudu otmičaru, čujemo kako taj kriminalac kroz grohotan smeh kaže da ni sam, u stvari, to o ponudi nije mislio ozbiljno, da se samo našalio (dobro, druga je reč ovde u pitanju) i da njemu – Ooh La La! – jedan jedini gradonačelnik ne znači ništa u poređenju s dvanaestoro talaca (sic!).

Dakle, poručuju nam stvaraoci profita holivudske teške industrije filma, sve i da je gradonačelnik odlučio da siđe u podzemlje kao heroj, to ne bi bilo moguće, jer je sam predlog otmičara bio neozbiljan. Ali bog se krije u detaljima!

Autori filma su smetnuli s uma da je za gradonačelnikovu junačnu odluku sasvim svejedno da li je predlog otmičara iskren ili neiskren, jer gradonačelnik odluku donosi na predlog kao takav, bez obzira na intencionalnost predlagača. To što se tek posle donošenja odluke otkriva da je predlog (bio) neiskren, ne menja ništa u iskrenosti odlučivanja!

O tome šta je to gradonačelnik i čemu služi, izgleda da smo sve bitno rekli. Vratimo se sad prozi i fabuli filma! Otmičar je odredio rok od jednog sata da mu se donese novac. Posle tog roka, na svaki minut strelja po jednog taoca. Na kraju, otmičar je likvidiran. Jedan dispečer u podzemnoj železnici uspeo je da ga upuca. Aferim! Većina talaca ostala je živa. Manjina je mrtva. A novac? Novac se vratio kući.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.