„Pojedini članovi DS-a“, rekao je predsednik DS-a, „održavaju tesne veze sa (tim) kriminalnim i paravojnim formacijama“. Ovakva tvrdnja, nesumnjivo, podrazumeva činjeničnost. Da li to znači da su predsedniku poznate te osobe koje – odstupajući od politike i stranke koja im, ipak, služi kao pozicija moći – stupaju u sferu kriminala?

Predsednik države rekao je i ovo: „Kad smo otkrili gde je Karadžić, imali smo mogućnost da to pitanje rešimo i na drugi način, da ne plaćamo veliku političku cenu. Moj stav je, naprotiv, bio: Srbija mora da pokaže da je država u kojoj se poštuje zakon.“ Koji se to ini način ukazao kao mogućnost za rešenje „tog pitanja“, ostalo je nepoznato, ali je jasno da je nezakonit. Koji su to državni funkcioneri kojima je svoj stav suprotstavio predsednik i odlučio/prelomio da se postupi po zakonu, to ne znamo, ali je važno da znamo da su njemu dobro poznati.

Dotičući se u razgovoru istorije fašizma i nacizma, Tadić kaže: „Ezra Paund je čak izazivao određenu tenziju u mišljenju kod Crnjanskog“, što Basara potvrđuje: „Da, i Crnjanski je imao nekakvo, rekao bih koketiranje, sa svim tim.“

Priroda odnosa velikog pisca sa totalitarnim ideologijama, može se jasno uvideti iz dvotomne studije Olivere Milosavljević „Savremenici fašizma“ (Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2010), u kojoj se, među brojnima, citiraju i analiziraju novinski izveštaji Miloša Crnjanskog iz Hitlerove Nemačke, Musolinijeve Italije i iz štaba generala Franka tokom građanskog rata u Španiji.

Recimo, najpre, da Paund nije ideološki uticao na Crnjanskog. Naime, dok na rimskom radiju od 1941. do 1943. Paund čita svoje panegirike Musoliniju, pune antisemitskih uvreda, Drugi svetski rat već je u jeku, a Crnjanski je svestan da je u izveštajima grdno grešio tvrdeći da Hitleru rat nije na umu.

Ne propagirajući antisemitizam, Crnjanski, u nekoliko navrata, Jevreje pominje u negativnom kontekstu, i to kad piše da su u Beču, posle anšlusa, najviše zastrašeni Jevreji „koji su već naneli austrijskoj državi dosta veliku štetu time što su umesto da doprinose konsolidaciji austrijskih finansija počeli da izvlače svoj kapital iz zemlje“, i kad iz Italije, po stupanju na snagu antisemitskih zakona, ceni da Jevreji „nesumnjivo preteruju u svojim vizijama strahota koje ih očekuju“. Iako u njima nema mržnje, iz ovih stavova provejava antisemitizam, jer, diskriminatorni zakoni su već na snazi, a Crnjanski, zabašurujući temu, piše o preuveličanom osećaju straha (dakle, ne negirajući razlog za njega) i o jevrejskom kapitalu.

Kad je posredi rasizam, Crnjanski pominje njegovu naučnu osnovu, a govoreći o italijanskim rasnim (rasističkim) zakonima, važećim na osvojenoj afričkoj teritoriji, piše da je „mešanac i fizički i duhovno i moralno opasna pojava i degeneracija“. Možemo samo reći da, iako nije militantan, rasizam ovih stavova je očigledan.

Ipak, Crnjanski kasni fašizam i rani nacizam ne hvali zbog njihovog rasizma i antisemitizma, već, s jedne strane, kao najbolju odbranu od komunizma, a, s druge, kao istinsku pretnju liberalizmu i buržoaziji. On je oduševljen, kako prosuđuje, spojem nacionalizma i socijalizma u njima.

„Nesumnjivo je da u Rimu prisustvujem poslednjim trzajima jednog aristokratskog društva“, piše smatrajući da su tadašnje italijanske institucije socijalističke, da se u fašizmu ukidaju klase i izjednačavaju plate. „Ono što te mase pokreće nije policija, nego onaj Musolini koji je bio i koji će ostati socijalista.“

„Nacionalizam u Španiji, koji ne bude vodio računa, pre svega o potrebi socijalnih reforma, ne vredi ni vrednost mačkinog repa“, pisao je. „Obožavanje Španije, san o njenoj veličini, o obnovi španske nacije, jedinstvene, disciplinovane“ – to je, dakle, taj nacionalni ideal koji pred sobom imaju i španski falangisti i srpski književnik.

Zbog ovakvog javno iskazanog oduševljenja nacizmom i fašizmom, veliki pisac će u emigraciji morati da provede četvrt veka. Ipak, treba imati u vidu da je ovakvom ideologijom Crnjanski bio zanet pre nego što je ona smrtonosno procvetala (doduše, dok su mnogi intelektualci naslućivali opasnost) i da nikada nije pozivao da se u njeno ime počine zločini, niti je opravdavao već počinjene.

Za razliku od Crnjanskog koji je bio oduševljen kriminogenom (anti)politikom, ali nikada nije posrnuo u njen kriminal, te ne snosi krivičnu odgovornost, neki članovi DS-a, kako tvrdi predsednik stranke i države, sarađuju sa „kriminalnim i paravojnim formacijama“.

Sada treba da se oglasi javni tužilac, a nadležni sud da pozove predsednika kao svedoka. Tadić ne samo što ima najveću odgovornost u državi nego je u prilici – koju je, treba reći, sam izborio – da na dobrobit društva učini ono što pre njega nije nijedan srpski političar.