Dan narodnog gneva i krađa slika

Sećate se početka Homerove „Ilijade“, i one Ahilove, Ahilejeve srdžbe, srdžbe pogubne, koja je pokretač akcije, pokretač sudbine! Gnevom počinje i Dan strašnog suda, i osveta Klitemnestrina, i osveta Medejina, i osveta Elektrina… Gnevom narodnim počinje i Seljačka buna i Buna na dahije, i ustanak 1804, i 27. mart i partizanski ustanak 1941, i, na kraju balade, Peti oktobar.

Bio je, dakle, taj 5. oktobar 2000, dan pravednog narodnog gneva protiv nenarodnog režima Slobodana Miloševića, kojem su dobro služili, u brukanju i pljačkanju srpskog društva i razaranju južnoslovenskih gradova izvan Srbije, oni koji danas usmeravaju ovaj brod od države koji su i sami bušili, a u registru istorije našeg nacionalnog beščašća, zavedeni su pod kodnim, kobnim imenom neslobodnih radikala.

Pre osamnaest godina, posle dugog zapta, srpsko društvo je prodisalo, ali ne zadugo. Entuzijazam za suočavanje sa zlom prošlošću i za izgradnju demokratskog društva, splasnuo je vrlo brzo. Simbol tog naglog pada jeste realni događaj – ubistvo premijera Đinđića.

Milošević, pojedini političari visokog ranga, neki oficiri vojni i policijski, otpraćeni su u Hag, na suđenje, ali ne kao zlikovci, nego kao heroji, da takvima ostanu u javnom mnjenju do dana današnjeg. Umesto da se nacija, s pravom, ogradi od grozomornih zločina koji pripadaju jednom režimu i njegovim trabantima, i dan-danas vodeći političari, u ime nacije, negiraju evidentirane zločine. Dakle, osuđeni jesu pojedini realizatori i naredbodavci tih zločina, ali njihovi duhovnici, inspiratori zločina, i dalje su najugledniji građani ovog društva, dok Miloševićevi „povlašćeni biznismeni“ i poslovođe i danas vode brigu o privredi. Zato, samo zato, ne možemo da vidimo sjaj onog blistavog dana od pre osamnaest godina, iako je otada društvo trebalo da postane punoletno.

Zašto je izostala promena? Zato što su onaj petooktobarski narodni gnev, kao kapital u privatnom obrtu, upotrebili upravo oni koji su delili isti sistem vrednosti i na jednak način stečene posede s Miloševićevom klikom, a svojim su se lukavstvom, na kraju krvave balade, našli na suprotnoj strani od Miloševića, samo zato što je jedino to za njih bilo profitabilno. Oni se, po prirodi stvari, nisu mogli složiti sa Đinđićevom idejom o radikalnom raskidu, o smeni svih korumpiranih sudija itd.

Narodni gnev ostrvio se Petog oktobra na Narodnu skupštinu kao na jazbinu kriminalne i krimonigene politike. Gorele su pojedine odaje Narodne skupštine, a ta je paljevina pripisana demonstrantima. Odneti su pojedini predmeti, nešto nameštaja, pokradene neke slike, među kojima i vrlo vredna platna Lubarde, Konjovića, Dobrovića, Milunovića… i sve je to pripisano na račun demonstrirajućih građana i građanki. Borili su se, dakle, za opštu stvar, za ono res publica, a kući su potom odneli u privatnu kolekciju upotrebne i ukrasne predmete iz Narodne skupštine: došli su kao građani, vratili su se kući kao lopovi. Dakle, nisu ništa bolji od onih protiv kojih su se borili! Došli su s ponosom da vrate pogaženo dostojanstvo, a vratili se bez obraza! Dakle, nisu ništa bolji od onih koji su od Narodne skupštine napravili jazbinu lopovluka i laži, koju je promovisao RTS, uz sasluženje i tada moćne privatne Televizije Pink, koja je danas, na istom zadatku, višestruko silnija.

Pala je Petog oktobra Miloševićeva glava, ali je njen mozak i dalje centrala nove stare srpske političke misli – vrlo lukava, u novim okolnostima, vrlo disperzivna i, luciferovski, vrlo protivrečna, kako se niko ne bi mogao dosetiti odakle to vetar duva i šta su danas vetrenjače.

U Narodnoj skupštini, povodom Petog oktobra, otvorena je izložba „Umetnost koja čeka pravdu“: 55 reprodukcija, 5. oktobra 2000. ukradenih umetničkih slika. Izložbu je, s ponosom, otvorila predsednica skupštine, Maja Gojković, koja je Petog oktobra bila pozamašna čestica u objektu narodnog gneva, da danas tom istom narodu podastre izložbu o njegovom lopovskom činu i naravi.

A ko je, u stvari, krao te slike? Ista je to ruka koja je krala i slike na ratištima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, tokom devedesetih godina prošlog veka, da završe u privatnim kolekcijama i nekim muzejima, da im se zametne trag, ili da ih danas od Srbije potražuju ministarstva kulture ovih država. Krađa slika Petog oktobra bila je poslednji akt rata koji se vodio tokom cele poslednje decenije u prošlom veku, a narodni gnev je zbog tog rata i tih krađa ušao u Narodnu skupštinu, da bi iz nje izgnao zle duhove, a ne da bi krao lepe slike.

Oni koji su zapodenuli ratove i podstrekivali na masovna ubistva i krađu u njima, pa i krađu umetničkih dela, danas uparađuju izložbu o Petom oktobru kao vandalizmu. Oko vandala na svako dobro delo gleda vandalski.