Iako je izbegnuta upotreba termina genocid, Narodna skupština je usvojila Deklaraciju o zločinu u Srebrenici. Upriličavati potom debate u kojima je moguće negirati da je u Potočarima bilo masakra i odašiljati „protivinformacije“ kojima se utvrđeni broj žrtava dvadesetostruko umanjuje, nije tek puko prenebregavanje statističkih podataka, nego nastavak pomenutog zločina. Tu se, naime, crimen vratio na svoj početak – na inicijalnu kapislu „protivinformacije“.

Da bespredmetnost debate nužno derogira komunikaciju među učesnicima, pokazuje i ponašanje voditeljke emisije „Debata“ u trenutku kada je, kao gost u studiju, skupštinski poslanik LDP-a Zoran Ostojić pokušao da ukaže na zlokobni smisao koji se krije iza pozivanja na pravo na istinu i „druge strane“. Dok je on govorio da je to isto kao kad bi novinari 1942. u Aušvicu intervjuisali logoraše Jevreje, a zatim uvažili i pravo nacista na ravnopravnost u debati o holokaustu (!), voditeljka je sve vreme, ubrzano i povišenim tonom, govorila o časnoj prošlosti televizije B92, ne bi li prigušila njegove reči. To je bilo mučno, ali simptomatično – jer je otkrilo da je period u koji nas ovakve emisije vraćaju, onaj od pre dve decenije.

Pitanje „druge strane“ danas je manipulativno stoga što se drugom stranom imenuju pogrešni subjekti. Druga strana, naime, ne može biti ona koja negira događaj ili samu temu rasprave, čineći je bespredmetnom. To je isto kao kada bismo o najnovijim naučnim saznanjima u vezi sa atmosferskim pritiskom, kao drugu stranu u debati, pozvali one koji negiraju postojanje atmosferskog pritiska.

Možemo zamisliti i debatu o masovnom zločinu u kojoj, kao druga strana, govore pristalice onog new age programa čiji je ključni stav: „Oni kojima je život oduzet u nesreći ili zbog nasilja, to su birali.“ Ovo je citat iz klasične literature njuejdža, knjige Barbare Marčinijak „Bringers of the Dawn“ (Donosioci svitanja), kod nas prevedene pod, ne manje profetskim, naslovom „Učenje sa Plejada“. U istoj knjizi piše i ovo: „Način na koji vi najbolje možete funkcionisati u ovo vreme jeste da postanete čuvar svoje vlastite frekvencije, a ne da se muvate unaokolo pokušavajući da ‘spasavate’ svakog drugog.“ Nesumnjivo je ovde reč o „alternativnom“ pogledu na zločin, o specifičnoj metafizici zločina koja krivicu svaljuje na same žrtve. Međutim, likvidator teme nikada ne predstavlja alternativnu stranu u debati.

Druga strana je i sama unutar teme o kojoj se debatuje. Kad ovde govorimo o srebreničkom genocidu, onda nam mora biti jasno da drugu stranu ne predstavljaju zločinci i njihovi zastupnici, nego oni među preživelim žrtvama i njihovim zastupnicima koji, na primer, opraštaju zločin u odnosu na one koji ga ne žele oprostiti. Naravno, pravna sankcija za zločince, izvan je debate.

Ista bespredmetnost debate ponovljena je u još jednoj epizodi iste emisije „Debata“, s drugom voditeljkom, u kojoj je tema bila Parada ponosa. Kao druga strana pozvana je opet ona koja likvidira samu temu (samim tim i Ustavom garantovano pravo). Ponovimo, druga strana u ovakvoj debati mogu biti samo pripadnici manjinske grupe koji suprotstavljaju svoje stavove pripadnicima iste manjinske grupe. U ovom slučaju, sama je tema debatu činila izlišnom, jer je Parada ponosa već demokratska tekovina srpskog društva. Dovoditi u pitanje civilizacijska dostignuća, tautološki, put je u varvarstvo.

Da li je naziv homoseksualac valjan ili ne? Da li umesto njega treba koristiti termine gej i lezbejka? Da li je dobro upotrebljavati pojam peder? To su prave teme za debatu u kojoj bi dve strane, podjednako zainteresovane za „bolje rešenje“, morale biti istinske, a voditelji obavešteni.

Mnogi gejevi i lezbejke smatraju da reč homoseksualac nije ispravna, jer u seksualne odnose koje uobičajeno nazivamo istopolnim, oni ne stupaju sa doživljajem vlastitog pola kao istovetnog s polom partnera; naime, oni svoj pol ne identifikuju sa genitalnim aparatom. Reč peder, pak, kako se navodi u „Leksikonu seksualnosti“ Ljubomira Erića, gde joj i jeste istinsko mesto (jer je homofobija oblik seksizma), opisuje čoveka koji se ponaša otvoreno u skladu sa svojom manjinskom seksualnom orijentacijom i bori se javno protiv stigmatizacije. Brojni pederi, na primer u Hrvatskoj, upravo tako sebe nazivaju. Ipak, u svakodnevnom govoru ta reč se kod nas „koristi u pogrdnom smislu“ te zasad i nije najpodesnija.

Ukoliko se nastavi sa debatama koje obespredmećuju već usvojene standarde demokratskog ponašanja, ne bi bilo ništa čudno da se dođe i do onih tema koje su pre dvadeset godina bile udarne u televizijskim programima, na primer, o tome da li su Hrvati „genetski genocidni“. Autorsko pravo nad ovom sintagmom ima ista ekspertkinja koja je tvrdila da su Bošnjaci „genetski deformisan materijal“.