Govor visokopozicioniranog pripadnika SNS-a, na primer

Hvala vam što to sanjate, i svojoj deci želite. To nije lako, ali, kada je nama, dame i gospodo, bilo lako? Vama i nama, nama političarima. Mi podnosimo prokletstvo moći, da biste vi imali priliku da umrete kao časni ljudi. Kažu, eno ga, obogatio se za svog mandata, kupio je velelepnu vilu na Dedinju, deset stanova u Bugarskoj i Grčkoj, i vikendice na Kopaoniku kupio je; tri apartmana izdaje u centru Beograda, od toga jedan je penthaus, i tako dalje, i tome slično. Ali, vidite, i znajte, ja ću u grob otići kao ‘dorćolsko kopile’ itd… ne bih da sa govornice govorim ružnije reči od ovih…, a vas, vas, koji sastavljate jedva kraj s krajem, vaša izmorena deca sahranjivaće ponosno, kao časne ljude. Pa šta biste, dame i gospodo, vi želeli: da budete časni ili nečasni, nevini ili zli, ubice ili žrtve? Da imate sve ono što trenutno imamo ja i meni slični, ili da budete to što jeste – časni ljudi, ljudi čistog obraza? Mi, političari, i vi, građani, zajedno, mi smo mučenici republike. Mi moramo da budemo cosa nostra, kako biste vi bili res publica! Hvala vam što to razumete, dragi naši birači. Hvala vam što to živite, što to jedete i povraćate. Hvala vam što to sanjate, i svojoj deci želite. Do sledećih izbora, svako dobro!“

Gotovo pa pesma u prozi. Pri tom i iskrena. Hoću da kažem, mogao je to biti, iako to nije bio, govor nekog od visokopozicioniranih čelnika SNS-a posle jednih ili drugih, za tu stranku uspešnih izbora: moguć, ali malo verovatan govor, javna reč zahvalnosti biračima na ukazanom poverenju bez uverenja (bez uverenja tih birača, naravno). Govor koji se nije dogodio, a mogao se dogoditi. Neverovatan govor: neverovatan, i u smislu njegove objektivne verovatnoće, i u subjektivnom smislu pozitivne njegove aklamacije. „Neverovatan“, kao kad kažemo „fantastičan“ ili „fenomenalan“, a mislimo „izuzetan“.

Kakav bi to govor bio, dame i gospodo! Ne. Hoću da kažem, da pitam: kakav bi to govor bio?

Bio bi to iskren govor. Bio bi to istinit govor. Ali, opet, bio bi to govor s neiskrenim namerama – skrivenim, možda, i od samog govornika – da se, u stvari, na objektivnoj kritici subjektivne pozicije napabirče profitabilni poeni i da se zadrži ta pozicija moći. Ipak, taj govor ukazivao bi na istinu stanja stvari. Naime, tautološki, ukazivao bi na to da čestit čovek ne želi, ili, čak i ako poželi, ne prati tu svoju želju, da nemoralno pribavlja i gomila novac i uticaj. A ipak, ipak, dame i gospodo, bit te objektivne istine jeste perverzna, dakle, izopačena; odnosno, bit joj je izopačenost, nakaznost, iščašenost, jednom, danas sve prisutnijom rečju rečeno – perverzija.

Dakle, kad bi ga bilo, iako ga nije bilo, a moglo ga je biti, bio bi to govor izrečen bez ironije, ali o ironiji same stvarnosti, stvarnosti čija je suština ironična sudbina poštenja. Ipak, kako tog govora nije bilo, kako je taj govor samo pretpostavljen, hipotetičan, tek moguć, ali ne i realizovan, on biva sad ironijski govor, dakle, govor ne bez ironije o grotesknoj stvari (užasnoj i, istovremeno, smešnoj; hororičnoj i komičnoj).

Istinito je, naime, da se zli ljudi daju oceniti kao takvi, i da ih, u tom smislu, očekuje istorijski negativni vrednosni sud. Ipak, živimo u vremenu u kojem se upravo plauzibilni sud o ljudima uglavnom izriče na osnovu njihovog imetka i opsega moći, tako što je veličina imetka i moći proporcionalna uvažavanju, bez obzira na to na koji su način taj imetak i moć prikupljeni. Osim toga, istina je da časni ljudi neće želeti nečasna dela. Ipak, kad negativno govori o političarima ovog kova kakav je ovaj naš virtuelni čelnik realnog SNS-a, ne izražava li većina, ogromna većini onih koji su u nezavidnom društvenom položaju, bez novca i moći, isključivo zavist, i potajnu želju da i sami budu ono što nisu. Naime, nije li ta većina samo nemoćna za to da bude nečasna, a da joj je to istinska žudnja?

Pitanja se tako roje, a odgovori nas zgražavaju. Pitanja se zrakasto odlivaju u svim smerovima, pogrešnim i pravim… Reč je, ipak, o laži, o temeljnoj laži u ovom virtuelnom govoru realizovanog političara Srpske napredne stranke, o utemeljujućoj laži njegove istine. Naime, temelj te laži je uspostavljeni neistiniti kauzalitet, pseudokauzalitet, između onih koji su pošteni i onih koji su nepošteni. Kako je Političar rekao, otprilike: mi smo zli, da biste vi bili dobri; mi smo nečasni, da biste vi bili časni itd.

I na kraju, ali ne na poslednjem mestu, mogući, ovako sročeni govor visokopozicioniranog političara SNS-a ne samo što nije objektivan nego je obeležen i ovom gnusnom subjektivnom ambicijom: rečeni političar se u svom govoru samouspostavlja kao heroj koji se žrtvuje, kao svojevrsni farmakos koji na sebe preuzima teret luksuza kako bi ostali mogli isposnički opstati u pustinji svog poštenja. Kakva perverzija, braćo i sestre! Čime se mi hranimo, u čemu nam vreme prolazi!