Pratite trag novca i stići ćete na sopstveno pogubljenje

… to su glavne teme proteklih dana i sedmica, a reakcija javnosti na njih, naivna, neadekvatna, govori samo da su te teme posledične manifestacije jednog opsesivnog stanja koje se još od biblijskih vremena naziva apokaliptičnim. Ipak, pojavi se tu i tamo izvanredna knjiga, neki novi Eklesijast ili Roberto Savijano, neko se, takođe iz estetskih razloga i uprkos svemu, odluči na herojski podvig i pogine – to je havarija u poretku, ispuni se poneka čista strast i uputi jedno na drugo dva bića kao da se susreću zvezde, zaiskri ponegde još uvek i ona razumna nada da se u narednih dve hiljade godina može promeniti iz korena sve što je ostalo nepromenjeno dve hiljade godina… The Show must go on till the End of the Wor(l)d.

Naš svet se iščuđava na vest o onoj dvojici crkvenih ljudi, svešteniku i veroučitelju, uhvaćenima u trgovini narkoticima. Naš svet je nevin u znanju, naivan, preko vode žedan. A šta crkveni ljudi inače rade ako ne trguju nekom vrstom opojnih sredstava? Visoki kor SPC-a, krezovski nafatiran, decenijama trguje hašišom nacionalizma. A sad su saslužnici iz nižih klerikalnih redova svetosavskog pravoslavlja samo promenili vrstu droge u lancu pastoralne ishrane tj. trgovine. Naš svet je omađijan tavnom mantijom, kao haljetkom časti i neporočnosti, a Isus iz Nazareta, odeven šareno, nije je nosio, kao što nije nosio krst oko vrata, pa još zlatan i na kajli časnoj (kakav nose svi oni koji ne plaćaju porez, dakle, kriminalci i Crkva), niti je sebe nazivao Bogom, niti se klanjao zlatnoj teladi, govoreći da se javno, po trgovima, mole samo neznabošci…

Kao što je opsenjen mantijama, opsenjen je taj naš svet i doktoratima, a koja je mera te uzetosti najbolje govori ime ubijenog premijera Zorana Đinđića, kojem se bogobojažljivo pridodaje, kao suštastven njegov deo, ono „Dr“, pa je Zoran Đinđić redovno „doktor Zoran Đinđić“, kao da ta akademska titula, koju je ubijeni premijer doista stekao u znoju lica svog, nanosi svetost na profani lik i delo. Od istinskog doktora filozofije Đinđića do lažnog doktora Siniše Malog, duboka je propast, koju bi veselnik Mali, među brojnom svojom pseudodoktorskom sabraćom i posestrimama među uglednicima, da premosti jednim „Dr“. Ima se, može se. Ima se, ne zna se. Našlo se, najzad, 335 doktora nauka da potpiše peticiju da se ne prizna ovaj lažni doktorat doktoru Malom. U suprotnom, pravi doktori moraće da se odreknu svojih zvanja kako bi izbegli ovaj zajednički imenilac koji ih stavlja u isti skup tj. tor s „ljud’ma nahvao“, akademskim nikogovićima i naučničkim protuvama.

Idemo sad preko granica Srbije. Holandski ministar spoljnih poslova Halbe Zejlstra, plačući u Zastupničkom domu svoje domovine, podneo je ostavku, izjavivši da jedna Holandija zaslužuje čistog ministra, a ne njega, prljavog, lažljivog. Priznao je da je 2016. lagao da je bio u rezidenciji predsednika i/ili premijera Ruske Federacije te da je Vladimir Putin tada blagoveštavao veliku Rusiju u čiji sastav će ući baltičke zemlje, Belorusija, Kazahstan, Ukrajina itd. Ovo lažno svedočenje poslužilo je kao istinska osnova na kojoj će Evropska unija uzeti negativan politički i ekonomski kurs prema Rusiji.

Drugi ministri evropski, čak trojica do današnjeg dana, podneli su Vladi Slovačke ostavke zbog ubistva novinara Jana Kuciaka i njegove devojke, a premijer ove vlade ponudio je milion evra nagrade onom ko otkrije trag o ovom ubistvu. U ovakvoj tragičnoj konstelaciji, mogli bismo, bez cinizma, reći da je ovih milion evra namenjeno da se otkrije potencijalna opasnost za naručioce ubistva i suzbije potencijalno svedočenje o zlodelu.

Kuciak, koji je pisao o tragu novca koji spaja državni vrh njegove zemlje sa sicilijanskom mafijom, ubijen je u istom uzrastu u kojem je Roberto Savijano, zbog svog pisanja o istim tragovima nečovještva, morao da započne da živi tajno. Nije prošlo ni pola godine od malteškog ubistva novinarke Dafne Karuane Galicije, da iz istih razloga bude ubijen i Kucian. Pratite do kraja tragove novca, i to će vas nužno dovesti na mesto sopstvenog pogubljenja.

Ova ubijanja nevinih, hrabrih, pravednih, slobodnih ličnosti, i to u „najcivilizovanijem“ delu sveta, sa najvišim dometima „demokratije“ i „ljudskih prava“, poručuju nam sledeće: Glavno, najvažniji pisci našeg vremena jesu novinari koji prati tragove novca. Drugo, ovo pisanje je samoubistveno. U tom smislu, da se ustanoviti da svi mi koji danas pišemo a nismo ubijeni, ne pišemo o pravim razlozima. Treće, najslobodniji mediji (mediumi) današnjice jesu elektronski portali (Kucian i Galicija objavljivali su na njima). I na kraju, ali ne na poslednjem mestu, nevinost je (i) u Evropi bez zaštite.

Nevinost donosi nesreću. No, bez nevinosti nema slobode. Na toj spoznaji nastaje najlepši pesnički rod tragedije i evropsko pozorište kao laboratorija za eksperimentalnu realnost. U toj laboratoriji saznajemo da crkve, političke partije i tajne državne službe ne rade u interesu Boga i ljudi, demokratije i bezbednosti, nego, isključivo, kao privatne firme, za svoje profitabilne ciljeve i moć.