A na tim listama svi „svati“: od republikanaca do rojalista, kao da promena statusa republike nije protivustavan zahtev; od zelenih do crnih, kao da fašistička ideologija nije pravno i kulturno označena kao anticivilizacijska i protivzakonita; od romantičarskih ljubavnih izjava do ljubavne farse, od onog „Zato što volimo Beograd“ do onog „Zato što volimo Belovgrad“, kao da je reč o najavi novog sentimentalističkog televizijskog serijala prema nekom od romana Mir-Jam, ili pak najavi za cirkusku tačku bacanja torte u lice.

Ono što bi se, međutim, na prvi pogled dalo primetiti, ako je kome do toga uopšte stalo, jeste osobena razlika između socijalnog stanja većine građana Beograda i, listom, socijalnog statusa predstavnika 24 liste. U gradu, koji ne čini samo njegov centar, nego koji se, kako bi rekli stari, mudri sholastici, na svojoj periferiji ima u svom centru, u gradu, dakle, čijoj je većini stanovništva glad zakucala na vrata, rešenje sa lista nude oni koji su izuzeti iz takve egzistencijalne situacije i istine (istine!). S obzirom na ovu frapantnu razliku između stanja većine u društvu grada i statusa manjine sa liste, osnovano je pitanje: nisu li kandidati već sad deo problema većine, a ne deo njihovog rešenja?

Dobro, recimo da, uprkos ličnom društvenom statusu koji je neuporedivo bolji od statusa većine žitelja Beograda, ipak, postoji i značajna razlika u imecima predstavnika različitih lista, kao i razlika u koncentraciji društvene moći, i to od onih tajkunskih gromada do onih pripadnika tako malobrojne više srednje klase. To se da precizno evidentirati. Prema tome bi se, dakle, takođe dalo u izboru ravnati.

Osim toga, postoje i razlike, koje je teže ustanoviti, a odnose se na stepen iskrenosti namera i stepen empatije među kandidatima na listama. Na osnovu čega da utvrdimo tu razliku, kako bismo ispravno odlučili o tako važnoj stvari kakva je ova ko će i kako biti predstavnik gradske vlasti, dakle, ko će upravljati budžetom i ko će imati zakonom garantovani monopol na upotrebu sile.

Na osnovu čega mogu da sudim ovde? Da li samo na osnovu predizbornih slogana, čija je sloboda izricanja apsolutna? Šta znači apsolutna? Pa to da svaka od 24 liste ima puno pravo da govori šta god poželi ili smatra da će joj doneti pobedu, a samim tim i raspolaganje budžetom i silom, mada to ne stoji ni u kakvoj kauzalnoj vezi sa istinom. Postoji li, najzad, nekakva osnova na kojoj mogu da procenjujem verodostojnost parola? Da, ukoliko ih izriču oni koji su već imali prilike da se pokažu kao političari koji raspolažu društvenom moći. Da li su oni radili onako kako sada govore da će raditi ubuduće? Na osnovu tog odgovora koji bi trebalo da sebi, ipak, lako mogu podastreti, mogao bih, ukoliko sam moralna ličnost, da odlučim ne tek to kome dajem glas, nego za koje se društvene procese zalažem.

Na primer, lista SNS-a, sa vozdesuštim imenom Aleksandra Vučića, veli da „voli Beograd“. To šta je i kako je učinjeno u prestonici za vladavine ove partije, od rušenja u Savamali do zidanja kula na vodi, ukazuje na patološki izliv ljubavi, ako već o ljubavi moramo da govorimo. Glavne stvari u gradu učinjene su mimo postojećih zakonskih okvira. Oni koji podržavaju ovakvu ljubav, produžiće joj agoniju.

Na drugoj strani, ako je to druga strana, listu okupljenu oko ostataka ostataka Demokratske stranke, koja se predstavlja kao glavni takmac listi SNS-a, krasi ime-ponornica Dragana Đilasa, malo je reći dobro situiranog poslovnog čoveka, hajmo reći biznismena, koji je čitav svoj imetak stekao u stanju nelojalne konkurencije takozvanog neoliberalnog kapitalizma. Đilas, u jednoj od poslednjih izjava, međutim, poručuje da je neoliberalizam loš i da ga on ne podržava. Moguće je da on veruje svojim rečima, ali njegova dela ne mare tu veru.

Obraćam se Beograđankama i Beograđanima drugog i trećeg reda (ne budimo licemerni!), osiromašenima, poniženima, obespravljenima: osnovno pitanje koje treba postaviti pred politički čin izbora političke grupacije kojoj se ukazuje poverenje jeste: sa kojim će slojem stanovništva, sa kojom ekonomskom klasom, grupacija za koju glasam napraviti savez i kome će biti odana? Najjednostavnije rečeno, da li su to tajkuni ili osiromašeni građani? To je pitanje sa isključenjem trećeg.

Za svaki slučaj, preformulišimo pitanje! Da li će politička grupacija za koju glasam one koji ne plaćaju porez nazivati jasno i glasno kriminalcima i tražiti njihovu odgovornost pred zakonom, ili će, pak, omogućiti kriminalcima da ne plaćaju porez? Na to pitanje, iako se ono javno ne postavlja, sve liste dale su odgovor. On se može pročitati jasno i razgovetno u postupcima svih onih koji imaju ili su imali vlast.

A kod onih malobrojnih koji još nisu imali prilike da učestvuju u vlasti ili pak da personifikuju vlast, sudimo na osnovu biografija i formulisane ideologije na listi. Svako ko bira ima moralnu odgovornost da dobro upozna ono što bira.