Ubistvom prestolonaslednika, trulog bogataša, ovaj siroti mladić, maloletnik, Princip, puka sirotinja, uveo je perspektivu u mrtvu prirodu života u monarhiji, srušivši tu monarhiju kao kulu od karata, i ocrtao horizont jednog sasvim novog očekivanja tamo gde se činilo da su sve nade pomrle. Odjednom se jasno moglo osetiti da je nešto trulo u građanskoj ljubavi zrelog kapitalizma.

Učinio je Princip tačno ono što je uvideo još Matija Gubec, objasnivši da se to samo čini da su velikaši golemi, jer se na njih uobičajeno gleda iz klečeće poze, te da treba ustati, uspraviti se i uočiti da oni nisu tako veliki kako to izgleda kad se kleči. Princip, dakle, kao kakav dečak u dadaističkoj prozi ili pesmi, svejedno, tragikomično ubija moćnog cara, naime, budućeg cara, još tačnije, samu pomisao na carevinu kao poredak. To i takvo ubistvo emanira, neočekivano, sveti duh slobode, kojim je mogao tek tada da bude nadahnut i dadaizam, dve godine nakon tog ubistva. Moćnici, svetovni i klerikalni, pokazao je Princip, morali bi otad da drhte u strahu pred decom. To je osnova poetike dadaizma.

Jure Kerošević, takođe mlad čovek, bedni rudar, u borbi za svoja pogažena prava, šest godina posle Principovog gesta, postavio je temelj za svetsku konceptualnu umetnosti. To što je Kerošević učinio pod vešalima, osuđen na smrtnu kaznu, kako bi je odložio, nekoliko decenija potom nazvaće se konceptualnom umetnošću. Jure Kerošević isekao je sebe pod vešalima, a taj njegov čin, taj njegov performans, postaće ideja vodilja, ejdetska slika Marini Abramovič u njenim nastojanjima.

Miroslav Krleža, glavni klasik jugoslovenske književnosti, na duši nosi život Jure Keroševića, jer ga je svojim akcijama u tadašnjoj Kraljevini SHS i u Evropi, pre svega u Francuskoj, oteo iz kandži smrti. Pod uticajem Krležinih govora i tekstova, pod uticajem Krležinog plediranja za Keroševića u inostranstvu, i zbog Krležinog podsticanja i organizovanja u protest studenata zagrebačkoga sveučilišta, Juri Keroševiću je kralj Aleksandar, taj drski diktator, morao da preinači smrtnu kaznu u dvadeset godina robije. Krleža, tada tek pri kraju svojih dvadesetih godina, pružio je tako nepobitan dokaz o postojanju duše, i pokazao, urbi et orbi, da se jugoslovenska kultura može bazirati samo na ovom podastiranju dokaza o postojanju duše: naime, da biste bili sigurni da imate dušu, morate spasiti nevino optuženog čoveka od smrti i vratiti ga u život. Sve drugo nije verodostojan dokaz o postojanju duše.

O Keroševiću, na putu ka vešalima, Krleža piše: „U odbrani svojih štrajkaških prava, Jure Kerošević i drugovi stali su kao aktivni borci u falangu onih koji se biju zato da i u našoj zemlji pobijedi pamet nad malograđanskom glupošću, princip nad interesom, rad nad profitom i pravda nad lažljivom prividnošću… U jednoj atmosferi, gdje se batinaju po planu i sistemu čitave provincije i cijela zemlja, gdje se bacaju iz parlamenta čitave partije, razaraju organizacije stotinama hiljada siromaha, u krvavoj magli, u kojoj gotovo svako jutro viču kolporteri o seljačkim revoltama, o vješalima, o smrti, o lešinama – u toj je atmosferi J. Kerošević uzeo u ruke pušku i pucao… Imade li tko među nama, tko bi mogao za sebe da kaže da u takvoj atmosferi ne bi pao u afekat? I konačno, u pitanju razloga i posljedica i odgovornosti lične krivnje, malograđanski je glupo i neosnovano ovdje stati kod ličnosti Jure Keroševića, njega lično izolirati od cijele jedne atmosfere, optužiti ga, osuditi ga i perverzno zaklati kao žrtvu, bez smisla i bez potrebe.“

Drugim rečima: Ja neću da budem nevin u ovakvom, skarednom konceptu života. Ja ne želim da budem nevinim u sistemu ponižavanja. Meni se gadi da budem nevin, jer bi to nužno značilo da sam nemoralan, da nisam to što jesam i da jesam to što nisam. Ne, ja želim jasno da uvidim šta jeste nepravda, a šta nije nepravda: što jeste nepravda, iako se tako ne tretira, i šta nije nepravda, uprkos tome što je tako ne uzimaju. Ja ne želim da govorim da je svako ubistvo – ubistvo, da je svako ubistvo isto. A za nas je danas svako ubistvo postalo isto. Mi, građani i građanke, ne usuđujemo se više da pravimo razliku među ubistvima. Mi nemamo smelosti da uočimo nepravdu. Jer zlodelo koje u borbi za svoju slobodu počini onaj ko je eksploatisan, hiljadu je puta manje od nepravde koju mu čini onaj koji ga eksploatiše. To je Krleža znao, i za njega nije bilo dvoumljenja da je Jure Kerošević jedan nevin i častan čovek, koji je baš zbog toga ubio jednog žandara, u boju, u štrajku, u kojem je poput kokošaka poklano sedam a masakrirano sedamdeset njegovih drugova, a žene su im silovane i prebijene. A mi, mi danas eksploatatore nazivamo poslodavcima, silovatelje dece – slugama Gospodnjim, i čudimo se što nam je umetnost postala tako učmala, a društvo beznadežno besperspektivno.