Kartel za karantin (1) 1

S njega je, kako to obično biva sa onim što je prekretničko, „mainstream“ skrenuo pažnju na sebe.

To i jeste njegova, mejnstrimova ideološkopolitička vaspitna funkcija – da, pre svega u brojnim televizijskim serijama, pripitomi bunt avangarde i njenim formalnim sredstvima, ukradenim joj i podignutim sada na nivo luksuzne robe, dresira kritički njen sadržaj i uparadi gerilski njen napad kao nacionalnu gardu; jednom rečju, da sahrani uskrsle ideale koji pozivaju na prevrednovanje etabliranih vrednosti i povrat nasilno privatizovanog javnog bogatstva.

Filmski preokret bez nastavka, dogodio se pre desetak godina, u periodu 2009-2011, a „cartel“ je ovaj: „Život i smrt porno bande“, „Srpski film“, „Tilva Roš“, „Klip“.

Sve je počelo „Životom i smrću porno bande“, scenariste i reditelja Mladena Đorđevića. To je road movie, čiji se zaplet, dakle, razvija tokom putovanja po neimenovanim mestima i zaseocima Srbije.

U stvari, reč je o putovanju u središta opake mržnje i opake nemaštine, s kojima su se junaci najpre sudarili u glavnom gradu.

Grupa mladića i devojaka s margine društva osniva putujuće pornografsko pozorište. Ono ima sve odlike kulture andergraunda. Bludne radnje u njemu pripadaju svetu performansa, a nisu poziv na prostituciju.

Taj artistički oblik bludne igre nije profitabilan. Publika nije zainteresovana za artificijelni scenski prizor bluda, nego na predstavu dolazi s pohotnim konzumentskim namerama. Ne razlikujući svet pornografije od sveta prostitucije, publika siluje glumačku trupu.

Gladni, članovi porno družine prihvataju ponudu da snimaju ilegalne snaf filmove (snuff), da pred kamerom ubijaju. Ova ponuda ne bi bila đavolska da im nije stavljeno do znanja kako su kandidati za žrtvovanje dobrovoljni – ili teško oboleli, ili ostareli ljudi, koji tako obezbeđuju nešto novca za svoje bedne porodice.

Pred nama se otvara infernalni svet siromaštva.

Šta drugo čovek da učini kad u društvu ne postoji nikakav regularan način da zbrine svoju porodicu – to grozomorno pitanje struji sve vreme dok gledamo očigledno časne ljude spremne da, za koji dinar, pred kamerama budu svirepo ubijeni.

Drevni varvarski rituali žive u savremenosti. Kad ih uočimo, kad ih dovedemo na film, otkrili smo bazu savremene ekonomije i sve njene kulture, koja se zove kapitalizam.

Film „Život i smrt porno bande“ živa je slika stvarnosti, koju od sebe odagnavamo svakodnevno poslednjih trideset godina kao u noćnoj mori. Da li smo, možda, već primetili da se naši životi u karantinu ne razlikuju bitno od načina na koji smo ih vodili i pre karantina?

Da li smo primetili da se način govora predsednika Vučića, dok izdaje naloge tokom karantina, nimalo ne razlikuje od načina njegovog govora dok je izdavao naloge za postupanje i pre karantina?

Ono što je počelo „Porno bandom“, nastavilo se iste godine, tektonski, „Srpskim filmom“, scenariste Aleksandra Radivojevića i reditelja Srđana Spasojevića.

Reč je o umetničkom delu koje je, bez premca, izazvalo animozitet ne samo srpskih nacionalista i njihove čvrste desnice, nego i mlitave građanske levice i njenog negovanog ukusa i rafiniranih manira.

Stoga nije čudno da pomenuti autorski par, posle ovako zrelog i snažnog prvenca, deset godina ostaje bez drugog svog filma (kao što je to slučaj i sa Mladenom Đorđevićem, Nikolom Ležaićem i Majom Miloš).

Posle kratkog kontrakulturnog napada, usledila je kontrarevolucionarna osveta srpske kulturne elite, koja raspolaže novcem za produkciju i bira ideje na koje će da ga uloži. No, kad jednog dana bude ozbiljno napisana istorija srpske kinematografije XXI veka, tamno sunce „Srpskog filma“ pomračiće sve one nakinđurene uveoke koji danas zasenjuju prostotu svojim imitacijama bugarskih i hrvatskih serija, koje pak imitiraju programe kompanija Netflix i HBO.

„Srpski film“ vrvi (vrca!) od slika nasilja, za koje se uobičajeno kaže da je „eksplicitno prikazano“.

On je panoptikum ekstremnih slučajeva multiple parafilije – uzorna enciklopedija sadizma, i to osavremenjeno izdanje sinematičkog njenog tvorca Pjera Paolo Pazolinija. Poput „Saloa ili 120 dana Sodome“, „Srpski film“ bismo morali nazivati „Srbijom ili danima Sodome“.

Kao što je Pazolini secirao sociopatsku strukturu italijanskog fašizma, „Srpski film“ secira sociopatsku strukturu srpskog kleronacionalizma koji je proizveo ratna i mirnodopska razaranja – Srebrenicu i privatizacije.

Po strogim pravilima žanra, koji bismo odredili kao body-horror, „Srpski film“, kao nijedan drugi film do tada i nakon njega, ogleda sociopatsku strukturu političkog života koja se u Srbiji u vremenu prostire tokom tri cele decenije, i to kao ono što se već uzima za normalno.

Za razliku od popularnih televizijskih serija i drugih filmova pre i posle njega, koji služe upravo ovoj svakodnevnoj normalizaciji sociopatskih normi političkog i ekonomskog života, „Srpski film“ tu normalnost nenormalnosti pokazuje kao notornu nenormalnost, kao najekstremniji vid nasilja prema građanki/građaninu, na koju se ova/ovaj svikava.