Sadašnji nivo nezaposlenosti u državi, najveći je u njenoj istoriji. Taj podatak iz izveštaja Evropske komisije o finansijskom učinku Srbije u 2011. godini, obeležava, dakle, nacionalni istorijski događaj bez presedana. Pažnja javnosti posvećena ovom događaju, upadljivo je nesrazmerna njegovoj važnosti, kao da je reč o nečem efemernom.
Prevedimo taj hladni, objektivni jezik statistike na jezik goruće, subjektivne političke odgovornosti! Dobijamo sledeći iskaz: učinak sadašnje Vlade Republike Srbije predstavlja istorijski rekord države u društvenom udelu ljudi bez posla i siromašnih. To znači da vlada nije radila na korist, nego na štetu države i društva. U tom negativnom bilansu, ima onih koji su profitirali. Šta tek to znači? Ništa drugo do to da su pomenuti lični profiti, u najvećem broju slučajeva, uslovljeni upravo štetom po državu i društvo. Logika je nepotkupljiva. Stoga i predstavlja najhumaniju disciplinu duha.
Vlada se, pri svemu ovom, ponaša kao da je posredi nekakva prirodna katastrofa ili „viša sila“, nekakva „narkomanija vasione“, kako bi rekao Vuk Drašković – pošast, pred čijim je transcendentnim uzrokom, ona i nemoćna i nedužna. Štaviše, vlada se drži ponosno, kao da je zaslužna ne za najviši nivo nezaposlenosti (i siromaštva) u istoriji države, nego za njegovu održivost – kao da bi bez nje taj rekord bio i veći. Takav ponos, moguć je samo u Stradiji.
Nacionalna služba za zapošljavanje objavila je podatak da je od aprila do novembra prošle godine bez posla ostalo 30.000 ljudi. Da bi se uočio horor koji se, kao žanr egzistencije, nalazi iza ovog podatka, u zemlji sa samo sedam-osam miliona žitelja, potrebno je zamisliti jedan grad od šezdeset-sedamdeset hiljada stanovnika u kojem niko nema posla! Svako od tih trideset hiljada bivših zaposlenih, treba računati, izražava, u proseku, barem po jednog maloletnika ili odraslu osobu. Šta se dešava u gradu u kom niko nema posla? To će se tek pokazati.
Svaka obazrivija vlada strahuje od ogromnog broja siromašnih ljudi koji nemaju šta i gde da rade. Od onih koji se plaše gladi, strahuju i obazriviji bogataši, te podstiču vladu na socijalnu odgovornost – dakako, ne u smislu ozbiljnog rešavanja problema društvene nejednakosti, nego da bi se održavao „pristojan“ broj siromašnih i nezaposlenih. Zašto? Zato što masa nezadovoljnih i gladnih, u jednom trenutku, postaje revoltirana.
Nacionalna služba za zapošljavanje, objavila je podatak da je udeo nezaposlenih 23,7 odsto. Ekonomski stručnjaci predviđaju da će se taj procenat povećati do kraja godine. Osim broja zaposlenih, smanjen je i broj poslova na crnom tržištu. Gde se nalazi uzrok ovom rapidnom uvećavanju bede stanovništva? Već smo ovde navodili briljantan uvid dobitnika Nobelove narade za ekonomiju, Pola Krugmana, da ekonomski razvoj društva omogućuje isključivo dobra socijalna politika. Od politike, dakle, zavisi ekonomsko stanje u zemlji. To znači da se u Srbiji vodi potpuno pogrešna politika. Njen rezultat je, ponovimo, istorijski rekord u nezaposlenosti – plod ili bezobzirnosti, ili nestručnosti vlade.
U kolikoj meri je problem osiromašenih građana ignorisan od strane države, govori i poslednja njena odluka da subvencioniše stambene kredite. Uslov za ovu povlasticu jeste da iznos ukupne mesečne zarade u jednoj porodici ne bude manji od 150.000 dinara. Koji će to radnik na ovaj način kupiti stan? Vlada, dakle, pomaže onima kojima pomoć nije neophodna.
Zaposleni u termoelektrani „Nikola Tesla“ u Obrenovcu, stupili su u štrajk zbog neplaćenog smenskog i noćnog rada, što je, inače, zakonom garantovano. Jedna izjava i jedna zaprećena štrajkačka mera, pokazuju da su radnici najboljeg preduzeća u Srbiji, jasno sagledali problem u državi.
Zahtevajući da se sretnu s ministrom infrastrukture, koji nije mogao da dođe u Obrenovac, radnici su rekli: „Mrkonjić ima neku preču priču… možda snima nešto, možda neka Grandova emisija.“ Time je identifikovan problem medijskog produkovanja iluzije o „stanju nacije“ i izvršne vlasti.
Ukoliko ne postignu dogovor s vladom, svi zaposleni u termoelektrani, njih 660, dobrovoljno će dati krv i na taj način dobiti, zakonom određena, dva dana dopusta. U ovom inteligentnom načinu da se obustavi rad, krv, kao sredstvo, ukazuje na svoju dvostruku savremenu simboliku u našem društvu. Prvo, proizvodnja predstavlja krvotok države i društva. Drugo, ovo mirnodopsko i humano odricanje radnika od sopstvene krvi neumitno podseća na nedavni danak u krvi, uzet od žrtava vojnog pohoda za nacionalističke ciljeve.
U pogovoru knjige „Radno mesto pod suncem – radničke borbe u Srbiji“ (Službeni glasnik, 2011), koju je priredio Nebojša Popov, Vladimir Ilić je napisao: „Privatizacijska pljačka povezana je sa ratnom pljačkom: ranije su pljačkani etnički rivali, danas sunarodnici i sugrađani.“
Dakle, etnički nacionalizam je pretvoren u šovinizam prema radnicima, a masovni ratni zločini – u mirnodopsko, masovno izgladnjivanje sunarodnika.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
