Koliko je režim skupa stvar (1)

Valjda će se jednog dana naći neko, a možda će to biti čitav tim istraživača, kako zadatku i dolikuje, da napravi uporednu istorijsku analizu rashoda i prihoda koje su svi režimi i sve vlade u istoriji srpske države, u ova dva veka nepotpune i potpune njene državnosti, ponaosob naneli i prineli, oduzeli i priložili njenom materijalnom stanju, njenom opštem dobru.

To bi morala, dakle, biti analiza sa svim onim krajnje bitnim detaljima u kojima se ti kneževi, monarsi, predsednici, premijeri, ministri, guverneri i svi drugi ključni predstavnici vlasti dvaput ogledaju u svojim imovinskim kartama pre nego što su se našli na državnom zadatku i na kraju svojih karijera i života. Na kraju krajeva, bila bi to jedna poučna knjiga ne samo o tome koliko „narod“ koštaju režimi kojima daje podršku nego i koja je istinska cena kojoj ideologiji, što o vrednostima ionako lako pevaju kao da su bagatele.

U stvari, nezaobilazan zadatak ne samo ekonomskih novinara, politikologa, sociologa i istoričara koji su usredsređeni na savremenu povest nego i svakog javnog intelektualca, a naročito u parlamentarnoj demokratiji, jeste da se bavi i pitanjem koliko vlast košta i kako košta: da li, i u kojoj meri, nosioci vlasti koriste svoje državne funkcije i samu državu za sticanje privatne imovinske dobiti, kako se eufemistički naziva ovaj, od svih vidova najgori, lopovluk.

Pratiti tragove novca i sve kanale i kapilare, kanalizacije i kanelure njihovog isisavanja iz opšteg državnog dobra na privatne račune, privatne posede i privatne utroške budzašto, najteža je stvar – ne samo stoga što su ti tragovi zameteni vetrovima floskula o stvari nacionalnog jedinstva, prioritetnog državotvornog razloga etc. nego i zato što oni tragača uglavnom vode na mesto njegovog pogubljenja.

Ipak, samo život koji se daje za nešto smisleno, vredan je življenja; a život koji se čuva nizašta, besmislen je: o tome nas uči još naša genijalna epska poezija. Znam, ovo se govori kad se zapravo nema šta suvislije, praktičnije i bodrije reći. Ovo se govori, znam, kad je pojedinac sa svojom ubilačkom hrabrošću potpuno sam na vetrometini i ne može računati ni na kakvu pomoć niotkuda i niotkoga, jer ne postoje ne samo institucije društva koje čuvaju pravdu od zloupotrebe na državnom nivou, nego ne postoji više niko drugi koji bi podržao njegovu ideju požrtvovanosti, i, znam, ovo se govori kad je jedina uteha ostala u odobravanju poezije, jer, kako bi rekao Branko Miljković, najlepše pevaju iluzije.

Vratimo se iz tragične elegije, koja navešćuje isusovske muke pravednom čoveku i posmrtni pean koji će o njemu nad otvorenim grobom pevati upravo onaj ko od njegove smrti ima koristi koja se može izračunati i u novcu, u grotesknu stvarnost koja obećava ne samo blagostanje nego i puko preživljavanje svima onima koji pristaju na to da se, u većoj ili manjoj meri, ogluše o to što su čuli ili videli, pa su zato savremeni slikari naše stvarnosti, posle toliko vekova, ponovo Hijeronimus Boš i Fransisko Goja!

Pisali su ljudi i izveštavali o malverzacijama koje čini režim Aleksandra Vučića (sad već jasno i razgovetno možemo, dakle, govoriti o režimu). Izašla je pre par godina i knjiga Dušana Pavlovića o tome kako finansijski štetno po državu i društvo deluje ovaj režim (www.danas.rs/nedelja/reziracu-predstavu-prema-ovoj-knjizi/). Ali, naši su istoričari i istoričarke koji se bave savremenim kretanjima, naši sociolozi i naši ekonomski analitičari o tome vrlo ćutali: knjiga je izašla, ko ju je čitao – čitao, i mirna Bačka, šta je ko pročitao, nek, kao fino vaspitan maloletnik, zadrži za sebe, jer o takvim gadnim stvarima ne treba govoriti tokom ručka za stolom.

Bilo je i krajnje ozbiljnih tekstova o prodaji, tačnije ustupanju državne (nekada društvene) imovine novokapitalistima, po vrlo opskurnim uslovima i zatajenim ugovorima, kao da se to ne tiče građana koji su, u stvari, istinski vlasnici ovih dobara, i to je to… o tome se čitalo da se ne bi pričalo.

O sivoj zoni glavnog toka vođenja državnih poslova još uvek se u javnosti benigno govori kao o ideološkim zastranjivanjima vlasti, a ne kao o onom što oni jesu – puko pljačkanje države i naroda, a da taj govor o pljački ostane i sam u sivoj, opskurnoj zoni šapata, izvan javnosti, kao javna tajna, kao nejavna istina, koja pre svega govori o lažnosti i lažljivosti naše javnosti, jer je javnost pre svega smelost da se govori: usuđivanje da se govori. A to je i definicija čoveka: biće koje se usuđuje da govori.

Zato je ovo društvo vraćeno u pretpolitičko stanje, jer ne koristi svoje pravo da govori istinu na osnovu racionalne analize iskustvenih činjenica, nego skreće pažnju sa činjenica, perverzno uživajući u tome što mu one nisu date na prvi pogled, a o istim tim stvarima pripoveda krišom kao da priča o fantomima iz pretknjiževnog doba usmenog predanja.