Jer jedno je biti neškolovana neznalica, u izvesnom smislu, neodgovorna za svoje neznanje, a nešto sasvim drugo obrazovati se kao glupak, kao što je jedno biti lopov i stajati naspram zakona, na vetrometini, izložen mogućnosti stroge kazne, a nešto sasvim suprotno: krasti i podvaljivati u utočištu, izuzet od mogućnosti krivičnog gonjenja, izolovan od zakona koji za sve druge važi.

Uistinu, onaj lopov, prvopomenuti, deluje kao sasvim častan čovek u poređenju sa ovim drugim, zakonom zaštićenim lopovom, koji je u potpunosti nemoralna osoba. U jednom dijalektičkom pogledu na ovu razliku, onaj prvi – zapravo štiti zakon, jer ne poriče njegovu opštu važnost, iz koje sebe ne izuzima, a ovaj drugi nije tek kradljivac nego nitkov koji ništi, obezvređuje zakonodavni sistem, i ne jedino zakonodavni sistem nego čitav sistem vrednosti u stvarnosti društva u kojem živi.

Stvarni, a gotovo idealan primer takvog zakonom zaštićenog lopova, sasvim znano, dokazano, bio je, iz neznanih razloga mnogo slavljeni, kralj Aleksandar Karađorđević. Taj je krao šta je hteo, menjao je zakone prekonoć da ih sutradan, kad izvrši pljačku narodne tj. državne imovine u privatnu korist i na lični konto, vrati na staro; sebi, dakle, niti je šta uskraćivao niti je od čega zazirao, a s druge je strane, poput šefa mafijaškog klana, davao migove da se izvrše ubistva narodnih poslanika usred Narodne skupštine, raspuštao tu istu skupštinu kao da je dečja igra, pa ju je i ukidao, kao što je zabranjivao i čitave političke partije, punio zatvore i mučionice njihovim članovima, oktroisao ustav i tako dalje i tome slično.

I sad, umesto da deca o toj osobi u školama uče kao o prvoklasnoj kraljevskoj ništariji koja je poništila sve vrednosti države, kojom je vladala kao nameštenom partijom pokera, i o samoj tadašnjoj državi kao o primeru privatizovane države – jok!, škole nose ime tog kralja, bulevari, ulice i trgovi takođe, a književnici, istoričari i vajni akademici slave ga i hvale kao najbolji primerak državnika kapitalca.

Vidite, dragi roditelji i roditelja prijatelji, nijedna stvarnost nije ni u pola strašna kakva god da jeste dokle god se u školama uče pametne i pravedne stvari logično, argumentovano, jer je u tom slučaju taj školski nauk jedro budućnosti, drukčije od onoga što je trenutno na snazi, ali, kad u školama deca na šte duše pevaju idiotske državne i crkvene himne kao da su lirske pesme njihovog srca, bubaju strofice slaboumnih pesnika, pamte iskrivljene slike izvraćenih moćnika kao da su oni dušebrižnici i sveci, uče napamet da se stide onoga čime u nacionalnoj istoriji imaju da se ponose, a da se ponose onim što je za svaki stid i moralnu osudu, onda je budućnost sigurno gora od sadašnjosti ma kako da je ova i sama grozna.

Dakle, kralj Aleksandar Karađorđević bio je lopov. Država Jugoslavija bila je njegova privatna prćija. Besomučno je iz nje krao narodnu imovinu, narodnu muku.

Kako o tome pišu i Svetozar Pribićević i Milan Bartoš, rečenom Karađorđeviću nije bilo dovoljno to što su, mahinacijama u kojima su učestvovali njegovi ministri i ministara advokati i kumovi, u njegov lični i privatni posed došli i zlatni rudnik Neresnica i Beogradska zadruga, i 100 miliona francuskih franaka iz izgradnje Orijentalne železnice, i najveći udeo u posedu akcija Narodne banke, da je ona postala „privatna ustanova“, pa takozvani pokloni u dvorovima, zamkovima, vinogradima i lovištima, na Bledu, u Han Pijesku, na Belju, u Zagrebu na Tuškancu, na Demir-Kapiji, uz 500 hektara vinograda i ziratnog zemljišta pride, pa u Topoli, na Dedinju, u Miločeru… nego je, iako je reč o ličnom i privatnom posedu, na ovim imanjima i dvorcima upošljavao poslugu i radnike o državnom trošku, te su stvorena nova zvanja poput upravnika dvorske ekonomije, ekonomskog pomoćnika upravnika dvora, inspektora dvorskih lovišta, šefa dvorske šumarije – a „sve su to visoka savetnička zvanja, plaćena na račun države“.

Sa privatnih imanja kralj je prehrambenu i drugu robu na tržište plasirao oslobođen plaćanja poreza i taksi, za prodavce na pijacama koristio je vojnike garde, za transport državnu železnicu…

Eto tako je radio kralj Aleksandar Karađorđević. Spomenulo se i, evo, povratilo se. U toku je, poštovani čitaoci, prodaja izvrsnog PKB-a. Površina zemljišta ovog kombinata je 30.000 hektara. Cena ovog hektara plodnog zemljišta na području glavnog grada iznosiće za povlašćenog kupca koliko i cena neobradivog hektara u ma kojoj neplodnoj vukojebini naše otadžbine.