Foto: EPA/MAURIZIO BRAMBATTIPapa Lav XIV zaslužuje veliku pohvalu što je veštačku inteligenciju učinio temom svoje prve enciklike, Magnifica Humanitas.
Svet je opasno nepripremljen za društvenu i ekonomsku transformaciju koju veštačka inteligencija donosi.
Poziv pape Lava na više promišljanja i delovanja o veštačkoj inteligenciji trebalo bi da saslušaju donosioci odluka i javnosti, bilo religiozne ili sekularne, svuda.
Lav s pravom primećuje da veštačka inteligencija predstavlja transformaciju uporedivu po obimu sa industrijskom revolucijom – i da će, kao i kod industrijalizacije, to da li će tehnologija biti korisna ili štetna zavisiti od načina na koji se koristi.
Takođe je u pravu da se „nevidljivoj ruci“ tržišta ne može verovati da će usmeriti veštačku inteligenciju ka opštem dobru, i da je hitna regulacija neophodna.
Enciklika trezveno sagledava granice tehnološkog utopizma. Obećanje da će veštačka inteligencija osloboditi čovečanstvo od teškog, monotonog rada i uvesti eru dokolice davano je i u vezi sa mehanizacijom, automatizacijom i internetom.
Svaki put su koristi nesrazmerno odlazile onima koji već imaju bogatstvo i moć, dok je mnogima položaj postajao gori. To će se ponoviti, osim ako vlade ne budu ubeđene da preduzmu snažne mere pre nego što bude prekasno.
Nigde ovo nije hitnije nego kada je reč o zapošljavanju. Magnifica Humanitas posvećuje značajnu pažnju poremećajima u radu koje veštačka inteligencija već izaziva i koji će, verovatno u daleko većem obimu, nastati u narednim godinama.
Lav insistira da rad nije samo izvor prihoda, već i temeljni izraz ljudskog dostojanstva – „normalan put ka zrelosti, razvoju i ličnom ostvarenju“.
Društvo u kojem veštačka inteligencija koncentriše dobitke produktivnosti u rukama male elite, dok veliki broj ljudi gura u „prinudnu neaktivnost“, može u užem smislu biti efikasnije, ali neće biti bolje društvo, niti će imati viši ukupni nivo blagostanja.
Ne treba očekivati postepenu i upravljivu tranziciju. Brzina i obim kojom će veštačka inteligencija istisnuti ljudske radnike verovatno će biti bez istorijskog presedana, i pogodiće i kancelarijske i fizičke poslove: radiologe i pravnike, nastavnike i pisce, radnike u fabrikama i vozače kamiona.
Tehnološki optimisti nas uveravaju da nove tehnologije uvek stvaraju nova radna mesta. Ali taj istorijski obrazac možda neće važiti kada je reč o tehnologiji koja može da obavlja i kognitivne i fizičke zadatke u gotovo svakom domenu.
Papin poziv da vlade podrže prekvalifikaciju, da zaštite radnike u kriznim vremenima i da obezbede da se koristi od veštačke inteligencije ravnomerno raspodele jeste dobronameran. Ali da li je i dovoljan?
Programi prekvalifikacije, ma koliko dobro osmišljeni bili, ne mogu da apsorbuju milione raseljenih radnika ako su poslovi za koje se oni obučavaju sami podložni automatizaciji.
Vezu između rada i prihoda potrebno je preispitati, bilo kroz univerzalni osnovni dohodak, značajno smanjenje radnog vremena ili neki drugi mehanizam.
Pitanje kako pravedno i humano raspodeliti dobitke produktivnosti veštačke inteligencije treba rešavati sada, a ne u nekoj neodređenoj budućnosti.
Međutim, čak i pored toga, postavlja se pitanje šta će zameniti ulogu koju rad ima za mnoge ljude u obezbeđivanju smisla i u izgradnji društvenih veza izvan porodice i lokalnih zajednica.
Bilo bi divno kada bi ljudi pronalazili zadovoljstvo u dobrovoljnom radu u korist onih koji su u gorem položaju ili u zaštiti našeg krhkog prirodnog okruženja, ali podjednako je verovatno da će dosadu prevazilaziti na načine koji su manje ispunjavajući i manje društveno korisni.
Ovde bi vizija zajedništva i solidarnosti pape Lava XIV mogla da ponudi više. Enciklika zaista priznaje rad kao „primarno dobro za porodice i društvo“, ali ne razrađuje pitanje šta bi ga moglo zameniti u svetu u kojem, za značajan deo odrasle populacije, rad kakav danas poznajemo jednostavno više nije dostupan.
Kada enciklika dotiče teško pitanje moralnog statusa same veštačke inteligencije, ona razočarava. Lav izričito tvrdi da AI sistemi „ne doživljavaju iskustva“. To možda jeste tačno danas, ali moglo bi prestati da važi za buduće modele veštačke inteligencije.
Čak i kao tvrdnja o sadašnjim AI sistemima, papina sigurnost nije opravdana. Dario Amodei je u februaru rekao: „Ne znamo da li su modeli svesni“. Ako Amodei i njegove kolege, koji su razvili Claud, ne znaju to, malo je verovatno da to zna papa Lav.
To ima praktične posledice. Okvir enciklike zasniva se na shvatanju ljudskog dostojanstva koje odražava izrazito antropocentričnu etiku.
Ako AI sistemi jednog dana pokažu svest, onda će etika zasnovana isključivo na ljudskom dostojanstvu biti nedovoljna, na isti način na koji je etika zasnovana isključivo na interesima jedne nacije ili jedne rase uvek bila nedovoljna kada je bilo potrebno proširiti moralno razmatranje.
Isti antropocentrizam koji ograničava tretman veštačke inteligencije u enciklici ima dugu istoriju u katoličkom moralnom mišljenju.
On je naveo Tomu Akvinskog, najuticajnijeg katoličkog teologa poslednjeg milenijuma, da negira da imamo bilo kakve dužnosti prema životinjama koje nisu ljudi. Iako je papa Franja prekinuo s tom tradicijom u enciklici Laudato Si’, Lav se u Magnifica Humanitas izgleda vratio na nju.
On poziva na uključivanje ranjivih, ali ne spominje – nijednom u 42.000 reči – milijarde životinja čiji su životi i smrti već pogođeni ulogom koju AI ima u fabričkim farmama koje izazivaju patnju na jedva shvatljivom nivou.
Ista tehnokratski paradigma koji tretira radnike kao resurse za optimizaciju, tretira i svesne životinje kao obične jedinice proizvodnje. Ako moralni okvir enciklike ne može da obuhvati tu stvarnost, to nije zato što je problem mali, već zato što je okvir suviše uzak.
Enciklika nudi viziju tehnologije usmerene ka ljudskom razvoju i procvatu. Ta vizija mora biti proširena tako da uključi interese svakog svesnog bića – ljudskog i neljudskog, biološkog ili potencijalno veštačkog.
Nada je da će prva enciklika Lava XIV pokrenuti razgovor koji nam je hitno potreban.
Autor je profesor medicinske etike u Centru za biomedicinsku etiku Nacionalnog univerziteta u Singapuru i profesor emeritus bioetike na Univerzitetu Prinston. Njegove knjige uključuju „Život koji možete spasiti“. Takođe je osnivač neprofitne organizacije istog imena.
Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org
Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
