„Ulazimo u novu epohu koju obeležavaju dve glavne odlike“: Slavoj Žižek u autorskom tekstu za Danas analizira film „Odiseja“

Retlov odgovor bio je precizan: „Gure-Lieder“ je jednostavno kamerno delo za čije je pravilno izvođenje potrebno šest stotina izvođača.

Mislim da ovaj paradoks savršeno dočarava veličinu Kristofera Nolana i njegove „Odiseje“.

Moja prva reakcija na „Odiseju“ bila je veliko iznenađenje. Nakon što sam pročitao brojne kritike nabijene oduševljenjem njenim grandioznim spektakularnim scenama, sirovom autentičnošću borbi i sličnim elementima, sam film mi se učinio gotovo suprotnim tim opisima – kao prilično skromna, gotovo kamerna drama, koja me je povremeno podsećala na niskobudžetne filmove B-produkcije.

Nikada ne vidimo obalu ispred Troje sa hiljadama grčkih vojnika i stotinama brodova usidrenih iza njih. Nema masovnih bitaka u kojima se sukobljavaju stotine ratnika. Grci na obali uglavnom su prikazani kao mala grupa od svega nekoliko desetina ljudi, izgubljenih po lošem vremenu na pustoj peščanoj obali. Ni sama Troja nije predstavljena kao megalopolis, već više kao skup građevina povezanih uskim, krivudavim ulicama.

Pored toga, Nolan je izbegao da neposredno prikazuje prekomernu surovost – setimo se samo prolaska Odisejevog broda između Skile i Haribde. Haribda nije prikazana kao džinovski vrtlog (što bi se lako moglo dočarati specijalnim efektima), već kao sasvim skroman kružni vir u vodi koji ne deluje naročito zastrašujuće…

Ove primedbe nisu kritika; naprotiv, one ukazuju na ono što film čini velikim.

Komentatori su odavno primetili da se dok se „Ilijada“ usredsređuje na muška junaštva i borbe, pri čemu su žene svedene na sporednu ulogu, „Odiseja“ u prvi plan stavlja i unutrašnji život žena.

„Ilijada“ počinje pomenom Ahilejevog gneva – on je besan zato što mu je Agamemnon oduzeo robinju Briseidu. Međutim, Ahilej nije povređen zbog nekakve emocionalne vezanosti za Briseidu; važno je jedino to što se osećao poniženim jer je bila povređena njegova gordost.

„Odiseja“ potpuno menja perspektivu, a Nolan ovde pravi još jedan ključan i izuzetno domišljat korak dalje. Poznate i lepe glumice koje tumače ženske likove (En Hatavej, Šarliz Teron…) nisu predstavljene kao idealizovane lepotice. Način na koji ih kamera prikazuje otvoreno, ponekad gotovo neprijatno iskreno, otkriva njihove godine. One su uglavnom deseksualizovane. Iako je Kalipso godinama držala Odiseja kao svog ljubavnika, između njih u filmu nema gotovo nikakve erotske napetosti.

Ova deseksualizacija dostiže vrhunac u liku Kirke, koju maestralno tumači Samanta Morton. U Homerovom spevu Kirka je zavodnica – muškarce koji odbiju njena udvaranja pretvara u svinje, a Odiseja godinu dana zadržava kao svog ljubavnika. U filmu je, međutim, ona jednostavno zgađena muškom proždrljivošću i pretvara ih u svinje kada ne mogu da prestanu da jedu.

S druge strane, najistaknutija muška figura, Agamemnon, gotovo da nije individualizovana. Njegovo lice uglavnom ne vidimo, jer je skriveno iza ogromnog šlema.

Isto važi i za trojanske vojnike – oni su anonimni, lišeni individualnosti. Tako, iako film prikazuje grčke zločine i prevare, to ne čini tako što Grke suprotstavlja poštenijim i simpatičnijim Trojancima.

Nolan ne žali samo zbog propasti herojskog bronzanog doba; on to čini tako što razotkriva prljavu, svakodnevnu stvarnost herojskih podviga koju pesnički narativi prećutkuju. Paradigmatski primer za to jeste sam Trojanski konj. (Budući da je polazna tačka Odiseje (filma) upravo Trojanski konj, ne može se ne primetiti ironija da se Trojanski konj uopšte ne pominje u Ilijadi, spevu o Trojanskom ratu, dok se u Odiseji javlja tek usputno; tek ga Vergilije u Eneidi, u pevanju o padu Troje, detaljno opisuje.)

Zaboravite na skrivene Grke koji iskaču iz konja kada ga Trojanci uvuku u grad. Nolan, kroz odvratne, klaustrofobične pojedinosti, prikazuje život tih heroja dok su danima morali da čekaju u utrobi konja, mokreći i vršeći nuždu jedni po drugima.

Drugim rečima, on „uvodi gledaoce u unutrašnjost Trojanskog konja kroz dugu, surovu sekvencu koja prikazuje teskobne i užasavajuće uslove u kojima su se skrivali vojnici, naglašavajući njihovu manijakalnu, gotovo životinjsku glad za pobedom u bici.“

Zar se iz današnje perspektive ovakav postupak ne može smatrati gotovo brehtovskim efektom otuđenja (Verfremdung)?

Odisej u filmu kaže da se nalaze na kraju bronzanog doba – apsurdna samoodrednica koja razotkriva lažnost njegove istorijske samosvesti. Odisej, po samoj definiciji, nije mogao znati da živi u bronzanom dobu kao istorijskoj epohi jer je još uvek bio njen deo; nije mogao imati predstavu o novom svetu koji će zločini koje je počinio utemeljiti.

Ono što bismo mogli nazvati izvornim grehom događa se već na samom početku filma. Vidimo Sinona, mladog grčkog vojnika, kako čuva drvenog Trojanskog konja, napola zatrpanog u pesku na obali. Njegov zadatak je da Trojancima kaže kako su Grci otplovili i da je konj dar pomirenja koji Trojanci treba da uvuku u grad.

Međutim, Odisej nije rekao Sinonu da su u konju skriveni odabrani grčki ratnici. Znao je da će trojanska patrola ubiti Sinona, ali je želeo da Trojanci poveruju upravo objašnjenju koje će im Sinon dati – da je reč samo o obrednom daru kojim se obeležava kraj rata. Zašto? Zato što je Odisej (po svoj prilici sasvim ispravno) pretpostavio da ako sam Sinon ne bude verovao u laž o Trojanskom konju, neće moći da u nju ubedi ni Trojance.

Dante je bio u pravu kada je u svom Paklu smestio Odiseja u osmi krug pakla.

Odisejeva razmišljanja kojima se film završava sasvim očigledno upućuju na našu savremenu situaciju – na isti način na koji Odisejeve manipulacije i laži najavljuju kraj herojskog duha časti bronzanog doba i dolazak klasične Grčke, tako se danas okončava doba mašina koje je čovečanstvo koristilo da ovlada prirodom i ljudima.

Ulazimo u novu epohu koju obeležavaju dve glavne odlike – dominacija veštačke inteligencije i uspon kulture „postistine“.

Zato danas, baš kao i u Odiseji, sa svih strana slušamo da se približavamo civilizacijskom brisanju, a kao i u Odiseji nemamo jasnu predstavu o tome šta će uslediti – nova, mnogo viša civilizacija ili novo varvarstvo (ili neka do sada nezamisliva kombinacija jednog i drugog).

Ovde ne možemo a da se ne prisetimo čuvenog aforizma Valtera Benjamina: „Ne postoji nijedan dokument kulture koji u isto vreme nije i dokument varvarstva.“

Ideologija nam po pravilu prikazuje samo slavni početak nove civilizacije, zanemarujući njenu mračnu pozadinu, njeno utemeljujuće varvarstvo.

Nolanova Odiseja čini upravo suprotno – ona se usredsređuje na utemeljujuće zločine, ne nudeći nikakve naznake nove civilizacije koju će ti zločini utemeljiti.

U iskušenju sam da Odiseju čitam na isti način na koji je Fredrik Džejmson predlagao da čitamo Antigonu. Za njega Antigona nije drama o krizi grčkog polisa, o raspadanju njegovog organskog jedinstva, već, naprotiv, drama o nastanku države kroz podelu između privatne sfere porodice i javne sfere države – država bez tog jaza nije država.

Šta ako Odiseja takođe nije samo tužna priča o nestanku herojskih ratnika bronzanog doba i usponu novog duha laži i prevare? Šta ako je ona istovremeno priča o nastanku nove civilizacije (klasične Grčke), o zločinu i prevari na kojima počiva obrazac koji je utemeljio celokupnu zapadnu tradiciju, njenu filozofiju i njenu umetnost?

Odisejeva nostalgija za bronzanim dobom koje nestaje stoga je lažna – kada jednom uđemo u novi poredak, nema povratka; svaki pokušaj da se obnovi stara veličina završava se novim, brutalnim varvarstvom.

Ovde čak i Adornovo čuveno poglavlje o Odiseju u Dijalektici prosvetiteljstva promašuje suštinu kada predstavlja Odiseju kao krajnju alegoriju zapadne civilizacije – Odisej je prototipski građanski subjekt koji potiskuje sopstvene želje i eksploatiše prirodu kako bi preživeo.

On vara i laže kako bi uspostavio dominaciju nad drugima i nad prirodom, ali cena koju plaća za svoj opstanak jeste to što opstanak postaje sam sebi cilj, bez ikakve više duhovne svrhe – ono što je trebalo da bude samo sredstvo pretvara se u sopstveni cilj…

Mislim da Odisejeve manipulacije, njegova spremnost da žrtvuje pojedinačne živote kako bi omogućio opstanak neke veće Celine, nisu samo instrumentalni um. To je oblik lukavstva koji donosi sopstveno izopačeno zadovoljstvo u odricanjima koja nameće drugima i samom heroju.

Na kraju filma, Odisej i Penelopa postavljaju svog sina Telemaha za novog kralja i napuštaju Itaku, odlazeći na Zapad kako bi tamo susreli sve vojnike za čiju je smrt Odisej bio odgovoran i pomirili se s njima.

Moja zla ideja jeste da (u dodatoj sceni koja se ukršta sa odjavnom špicom) vidimo Uliksa i Penelopu kako stižu do Amerike i stupaju u kontakt sa domorocima, koji ih odmah zakolju jer brzo prepoznaju njihovu destruktivnost…

I, da završim u optimističnijem tonu, možda je znak opstajuće civilizacije to što je uprkos ogromnoj negativnoj kampanji, jedan težak i mračan film kao što je Odiseja i dalje veliki uspeh, nadmašujući glupe blokbastere poput Moane i Minions & Monsters.