Ko se približava figuri antihrista na koju nas papa upozorava: Slavoj Žižek u tekstu za Danas o veštačkoj inteligenciji i hrišćanstvu

Mnogi kritičari već ukazuju na različite aspekte ove pretnje, ali ono što nam je do sada nedostajalo jeste jasno napisan, široko obuhvatan pregled koji bi analizirao ulogu veštačke inteligencije u našim društvima, izbegavajući dve krajnosti – odbacivanje AI kao inherentno zle sile i uzdizanje AI u čudesno sredstvo za rešavanje naših najvećih problema.

Ono što nijedan političar ili društveni teoretičar nije uspeo da uradi učinio je papa Lav u svojoj enciklici Magnifica humanitas na nenadmašan način.

Njegovo polazište jeste da tehnologija nikada nije neutralna jer poprima osobine onih koji je osmišljavaju, finansiraju, regulišu i koriste. Papa insistira na potrebi da se osigura da tehnologije ne budu koncentrisane u rukama malog broja ljudi, čime bi se dodatno produbio jaz između onih uključenih i onih isključenih iz digitalne revolucije.

Takođe ispravno odbacuje „svaki oblik paternalističkog ili socijalno-starateljskog upravljanja društvenim životom“. Ono što nam je potrebno jeste zajednička odgovornost svih nas, a ne nova elita koja svoju brutalnu moć prikriva lažnim ljudskim licem.

Da bi ovo još jasnije naglasio, papa insistira da se razvoj algoritama ne može prepustiti isključivo „nevidljivoj ruci“ slobodnog tržišta – potreban je novi oblik društvenog delovanja.

Pitanje koje ovde treba postaviti glasi: ko se onda približava figuri antihrista na koju nas papa upozorava?

Odgovor je jednostavan: upravo osoba koja u činu brutalne ironije svoje protivnike neprestano optužuje da predstavljaju figure antihrista.

Piter Til, osnivač kompanije Palantir tehnolodžis, ugovornog partnera Pentagona čiji se AI sistemi koriste u američkim i izraelskim napadima na Iran, opsednut je opasnošću od „jedinstvene svetske totalitarne države“ koja bi ometala naučni i tehnološki napredak. One koji zagovaraju regulaciju tehnologije prikazuje kao vesnike antihrista:

„Način na koji bi antihrist preuzeo svet jeste da neprestano govori o Armagedonu. Neprestano govori o egzistencijalnom riziku i upravo zbog toga traži regulaciju. Ono što politički odjekuje jeste poruka – moramo zaustaviti nauku, moramo jednostavno reći ‘stop’ svemu tome.“

Koje konkretne osobine, dakle, čine ono što Til smatra antihristovskom državom?

Til navodi „poreske sporazume, finansijski nadzor i sistem sankcija“ kao ključne odlike međunarodnog sistema upravljanja nalik antihristu.

Objašnjava da je nakon donošenja Patriotskog zakona, širenja administrativnog aparata (posebno Ministarstva finansija) i razvoja međunarodne mreže za finansijske poruke SWIFT, postalo veoma teško sakriti novac.

U tom smislu Til je zapravo liberalni fašista.

On zagovara potpunu diktaturu veštačke inteligencije, ali utemeljenu na konzervativnoj religiji i državnoj moći kako bi se održali društvena stabilnost i kohezija.

Polazi od pretpostavke da se u društvima koja još uvek održavaju privid otvorenosti jedinstvo i društvena povezanost ne mogu nametnuti direktnom državnom silom i ideološkom kontrolom (kao u Rusiji i Kini).

Pa zašto to, prema toj logici, ne učiniti kroz digitalni prostor — kontrolišući i usmeravajući način na koji ljudi misle i deluju, nemilosrdnim iskorišćavanjem njihovih mimetičkih želja?

Na taj način možemo spojiti potpuni liberalizam izvan državne kontrole (onaj AI neofeudalnih gospodara poput Pitera Tila) sa kontrolom pojedinaca koju sprovode država i religija.

Zato Til nije usamljen u svom projektu.

Sredinom aprila 2026. godine, kompanija Palantir tehnolodžis objavila je sažetak u 22 tačke knjige Tehnološka republika: Tvrda moć, meko verovanje i budućnost Zapada, koju je njen milijarderski direktor Aleks Karp koautorovao i objavio početkom 2025. godine.

Osnovna poruka tog manifesta jeste da Silicijumska dolina duguje moralni dug državi koja je omogućila njen uspon. Inženjerska elita Silicijumske doline ima pozitivnu obavezu da učestvuje u odbrani nacije:

„Sposobnost slobodnih i demokratskih društava da opstanu zahteva nešto više od moralne privlačnosti. Zahteva tvrdu moć, a tvrda moć u ovom veku biće izgrađena na softveru. Pitanje nije da li će AI oružje biti napravljeno, već ko će ga napraviti i u koju svrhu. Naši protivnici neće zastati da vode teatralne rasprave o prednostima i manama razvoja tehnologija od ključnog vojnog i bezbednosnog značaja. Oni će nastaviti dalje.“

Zar ovaj stav nije potpuna suprotnost papinom pozivu da se veštačka inteligencija „razoruža“?

I zar teme koje Til vidi kao pretnju našim slobodama — nekontrolisana AI, ekološke katastrofe i opasnost od novog globalnog rata — iz papine perspektive nisu upravo veliki problemi koji nas guraju ka samouništenju?

Ovde nema zajedničke osnove – čovek je primoran da bira.

Međutim, papa ide korak dalje, na najdublji filozofski i teološki nivo.

Nije dovoljno analizirati društveni, ekonomski i politički kontekst veštačke inteligencije. Krajnje pitanje glasi: postoji li nešto u samoj srži ljudskog bića što se opire logici AI?

Papin odgovor glasi: produktivna uloga neuspeha i ograničenja.

„Sve što se pojavljuje kao ‘ograničenje’ — nesposobnost, bolest, starost, patnja, ranjivost — teži da bude viđeno prvenstveno kao nedostatak koji treba ispraviti, a ne kao stvarnost kroz koju naša ljudskost sazreva i otvara se prema odnosu sa drugima. Ipak, moramo se setiti da ljudskost cveta ne uprkos ograničenjima, već često upravo kroz njih. (…) U tome leži radikalno odstupanje [za hrišćanina] od prometejskih snova – ono što spasava čovečanstvo nije povećana samodovoljnost, već odnos koji oslobađa, zajedništvo koje preobražava. (…) Tehnologija koja samo klasifikuje i optimizuje ono što već postoji može, čak i nenamerno, postati prepreka promeni i rastu. Za algoritam je greška mana koju treba ispraviti; za čoveka greška može biti pokretač duboke promene.“

Nemoguće je dovoljno naglasiti univerzalni domet ovih uvida.

Uzmimo za primer pesmu „The House of the Rising Sun“, staru englesku narodnu pesmu koju su snimile desetine izvođača, i crnih i belih, od Pita Sigera do Nine Simone. Njenu definitivnu verziju snimio je britanski bend The Animals 1964. godine.

Napisani su brojni tekstovi i sprovedena mnoga istraživanja kako bi se utvrdilo istorijsko poreklo pesme, kao i identitet stvarne kuće u Nju Orleansu na koju se odnosi njena verzija iz 20. veka.

Dvosmislenost postoji već u samoj prirodi „greha“ koji se u pesmi pominje. Postoje nagoveštaji alkoholizma (kuća kao krčma), prostitucije (bordel), kockanja (pokvareni kazino), krađe (sedište bande lopova), ili možda kombinacije nekih od tih mogućnosti, pa čak i svih njih.

Sve te mogućnosti predstavljaju različite oblike prekomernog užitka. Upravo iz činjenice da značenje ostaje neodređeno proizlazi snaga pesme – sva značenja upućuju na neko nejasno, prekomerno „X“ uživanje (jouissance) koje se ne može direktno imenovati.

Upravo ta neizrecivost čini da kuća funkcioniše kao subjekt. To neizrecivo „X“ ponaša se kao dodatni deo prekomerne Stvari.

Moja hipoteza je da AI agent nije sposoban da taj neizrecivi, zamagljeni aspekt doživi kao deo same stvarnosti. AI bi nastavio da traga za konačnim značenjem kuće, a neuspeh tog traganja smatrao bi jednostavno neuspehom, umesto da ga prepozna kao pozitivan rezultat sam po sebi.

Neki sledbenici Ničea tvrde da je ljudsko biće neuspešan prelaz između životinje i neke više faze postojanja („natčoveka“), osujećen napredak, te da su ono što obično doživljavamo kao pokazatelje ljudske veličine ili kreativnosti zapravo reakcije na taj temeljni neuspeh.

Možemo li onda zamisliti stadijum u kojem bi čovečanstvo nekako prevazišlo svoj konstitutivni neuspeh — čovečanstvo bez seksualnosti i smrtnosti?

Danas to lako možemo zamisliti – to bi bilo ljudsko biće potpuno uronjeno u veštačku inteligenciju i upravo zbog toga lišeno duhovne dimenzije.

Time se vraćamo temi konstitutivne uloge ograničenja u ljudskom postojanju. Naša — ljudska — „najviša“ dostignuća ukorenjena su upravo u našim krajnjim ograničenjima (neuspehu, smrtnosti i seksualnosti koja iz toga proizlazi), odnosno u onome što ne možemo a da ne doživimo kao prepreku svom „višem“ duhovnom postojanju.

Nije samo tačno da čovek nikada nije potpuno transparentan samom sebi; upravo ta netransparentnost određuje njegovo ontološko biće.

Ideja da „viši“ nivo može opstati bez prepreke, bez onoga što sprečava njegovo potpuno ostvarenje, jeste iluzija koju možemo objasniti paradoksom onoga što je Žak Lakan nazvao objet petit a — uznemirujućom preprekom savršenstvu koja istovremeno stvara samu predstavu savršenstva kojem navodno stoji na putu.

Ako uklonimo prepreku, istovremeno gubimo i ono čemu je ona bila prepreka.

Ovaj paradoks deluje na mnogim nivoima, sve do ženskog fizičkog izgleda.

Jedna senzualna dama iz Portugala ispričala mi je neobičnu anegdotu. Kada ju je njen ljubavnik prvi put video potpuno nagu, rekao joj je da bi njeno telo bilo savršeno kada bi izgubila samo jedan ili dva kilograma.

Naravno, istina je bila da bi da je zaista izgubila te kilograme, verovatno izgledala mnogo običnije. Upravo ono što deluje kao smetnja savršenstvu stvara iluziju samog savršenstva koje navodno narušava.

Ako uklonimo taj „suvišni“ element, gubimo i samo savršenstvo.

Dakle, šta se događa kada primetite nesavršenost svog partnera?

Jedan od mogućih odgovora jeste – zaljubite se.

Seksualna ljubav znači da učimo da živimo sa krajnjim neuspehom seksualnosti, sa činjenicom da „seksualni odnos ne postoji“, kako je govorio Lakan.

Zato se ljudski subjekt pojavljuje tek kada se suoči sa neprozirnim Drugim.

Biti čovek znači biti neodgovoreno pitanje — ili, parafrazirajući ono što je Klod Levi-Stros rekao o zabrani incesta kao temelju ljudske seksualnosti, čovek je odgovor na neko pitanje, ali ne znamo na koje pitanje.

Za nas, ljude, ograničenje i neuspeh nisu samo prepreke koje treba savladati. Oni otvaraju prostor transcendenciji.

Uklonite ograničenje i izgubićete samu transcendenciju, ono što kroz to ograničenje tek naslućujemo.

Kakve sve ovo veze ima sa hrišćanstvom?

Sve.

Jedinstvenost hrišćanstva sastoji se u tome što ono ovaj uvid — da je konačnost jedini put ka transcendenciji — primenjuje na samog Boga.

U Hristu Bog je postao konačno, smrtno ljudsko biće, ne samo da bi smrtnim ljudima preneo poruku, već da bi u potpunosti postao Bog.

Božanstvo nije negde gore, izvan našeg sveta, ono je nešto za šta se moramo boriti u ovom bednom svetu.