Da li je Odisej zaista bio heroj? Klasičari otkrivaju šta većina ljudi pogrešno shvata o „Odiseji“

I nešto od toga jeste tačno. Međutim, kada se pažljivo pročita „Odiseja“, pojavljuje se potpuno drugačija slika: nasilan čovek kome cilj opravdava sredstva, čije je hvalisanje dovelo do smrti njegovih saputnika i čija odanost porodici i nije toliko neupitna koliko se često predstavlja.

„Najveća zabluda o Odiseju jeste da je on dobar čovek“, kaže Eleonor Martin, doktorandkinja klasičnih nauka koja predaje klasičnu mitologiju na Univerzitetu Jejl.

Nakon što je premijerno prikazan film „Odiseja“ Kristofera Nolana, grupa stručnjaka za antičku književnost analizirala je poruku Homerovog epa i objasnila zašto se lik Odiseja toliko često pogrešno tumači.

Da li je bio briljantan vođa?

Bez sumnje, Odisej je taj koji dolazi na ideju o Trojanskom konju. On je, kako kaže Džoel Kristensen, autor knjige „Zašto Odisej? Preživeli, nitkov, (anti)heroj“, „neverovatno pametan“, ali to ga ne čini nužno dobrim čovekom.

„On nije mudar“, smatra Kristensen.

Njegovo dugo putovanje nazad na Itaku posledica je upravo njegovih mana, pre svega hvalisavosti i kršenja pravila gostoprimstva koja su u antičkom svetu bila svetinja.

Jedna od najpoznatijih epizoda iz „Odiseje“ jeste susret sa Kiklopom Polifemom. Iako Polifem zaista jede nekoliko Odisejevih ljudi, čime krši drevna pravila gostoprimstva, Odisej je prvi ušao u njegovu pećinu i ukrao zalihe, a zatim ga oslepeo drvenim kolcem.

Istoričarka Sara Bond sa Univerziteta u Ajovi ističe da je upravo Odisejeva oholost bila ono što mu je donelo najveće probleme.

„Na kraju, nije samo oslepljivanje Polifema ono što ga dovodi u nevolju, već činjenica da ga je nakon toga zadirkivao i hvalio se svojim postupkom“, objašnjava ona.

Polifem je bio Posejdonov sin, a najveći deo problema tokom Odisejevog povratka kući nastaje upravo zbog besa boga mora.

„Ponos je bio Odisejev pad“, kaže Bond.

Ali dodaje i da je cela priča nosila važnu pouku: „Ne uzimajte tuđi sir.“

Junak koji nije uvek igrao pošteno

Još jedan zanimljiv detalj iz „Odiseje“ jeste to što za Odiseja važe drugačija pravila nego za njegove ljude.

Dok njegovi saputnici prolaze pored Sirena sa voskom u ušima, Odisej ne može da odoli iskušenju da čuje njihovu pesmu. Zato naređuje ljudima da ga vežu za jarbol kako bi mogao da ih čuje, a da ne nastrada.

A ako se čini da je Kiklop zaslužio kaznu jer je Odisejeve ljude tretirao kao hranu, treba imati na umu da Odisej po povratku na Itaku ubija prosce koji su zauzeli njegov dom dok ga nije bilo.

U Homerovom epu naređuje i pogubljenje robinja koje su bile prisiljene na odnose sa tim proscima.

„Prosioci možda imaju mnogo veće pravo da budu u Odisejevoj kući nego što je Odisej imao pravo da uđe u dom Kiklopa“, smatra Kristensen.

Kako navodi, publika je spremna da prihvati Odisejeve postupke jer Kiklop nije prikazan kao čovek koji živi u gradu, već kao čudovište.

U Nolanovoj filmskoj adaptaciji neke stvari su promenjene, ali porodice ubijenih prosaca na kraju epa i dalje ostaju bez prilike za osvetu ili iskupljenje. Od njih se jednostavno očekuje da zaborave i nastave dalje, piše National Geographic.

Da li je Odisej zaista bio odani suprug i otac?

Među romantičnim tumačenjima „Odiseje“ često se ističe slika Odiseja kao vernog supruga koji je decenijama pokušavao da se vrati svojoj voljenoj Penelopi.

Međutim, ta verzija priče često zanemaruje činjenicu da je Odisej proveo sedam godina sa nimfom Kalipso.

Homer navodi da je napustio Kalipso tek kada mu ona više „nije bila privlačna“.

Drugim rečima, dosadila mu je.

Stvari postaju još komplikovanije kada Odisej kasnije objašnjava Penelopi šta se dogodilo. Tvrdio je da je odbio Kalipsinu ponudu besmrtnosti i večne mladosti.

Ali, prema Kristensenu, pažljivo čitanje grčkog teksta pokazuje da to nije baš tako.

Kalipso je Hermesu rekla da je na početku želela da Odiseju podari i besmrtnost i večnu mladost. Međutim, stvarna ponuda koju mu je dala odnosila se samo na besmrtnost.

To nije samo pitanje reči.

Odisej i Kalipso poznavali su priču o Titonu, trojanskom princu kome je boginja zore Eos obezbedila besmrtnost, ali je zaboravila da traži i večnu mladost.

Rezultat je bio tragičan: Titon je postajao sve stariji i nemoćniji, a u nekim verzijama mita pretvorio se čak u cvrčka.

Odisej, dakle, nije odbio život boga. Odbio je mogućnost da večno živi kao besmrtni starac.

Ali Penelopi je svoju odluku predstavio kao dokaz ljubavi i odanosti.

Zanimljivo je, kaže Kristensen, što nikada ne saznajemo Penelopinu reakciju.

„Volim da zamišljam da je samo zakolutala očima i rekla: Posle dvadeset godina i dalje si pun priče“, našalio se.

Kakav je bio kao otac?

Čak i njegova uloga oca može se dovesti u pitanje.

Na početku „Odiseje“, njegov sin Telemah pati jer mu nedostaje otac. On obilazi ljude koji su ga poznavali pokušavajući da sazna da li je još živ i da upozna čoveka koji je otišao dok je on još bio beba.

„Naravno, Odisej je bio potpuno posvećen Trojanskom ratu, ali da li bi ga ubilo da pošalje pismo?“, pita Sara Bond.

„Jeste, to je bronzano doba, ali Mesopotamci i Egipćani su vekovima ranije redovno slali pisma.“

„Odiseja“ se menja u zavisnosti od toga ko je čita

Naše razumevanje ovog dela možda je pogrešno čak i na najosnovnijem nivou.

„Reč odiseja danas je postala sinonim za putovanje“, kaže klasičarka Arum Park sa Univerziteta u Arizoni.

Ali fizičko putovanje zapravo je završeno otprilike na polovini epa. Najpoznatije epizode zauzimaju svega nekoliko poglavlja od ukupno 24.

Razlog zbog kojeg danas Odiseja često vidimo kao uzora leži u promenljivom shvatanju heroja.

U antičkoj Grčkoj heroj nije nužno bio dobar čovek. Bio je jednostavno „poznati smrtnik iz mitske prošlosti“.

Grčki tragičari iz petog veka pre nove ere često su prikazivali Odiseja kao lukavog aristokratu sa sumnjivim motivima, a ne kao moralni uzor.

Na to kako danas gledamo na njega uticali su i rimski stoici.

„U delima Seneke i Cicerona, Odisej postaje simbol čoveka koji odoleva iskušenjima, trpi patnju i ostaje veran svom cilju“, objašnjava Kristensen.

Ali Rimljani, slično kao i mnogi savremeni čitaoci, nisu uvek čitali celu „Odiseju“. U školama su često proučavali samo odabrane delove.

Kasnije je Odisej ušao i u hrišćansku tradiciju preko Boetija, koji ga je predstavio kao simbol čoveka koji se odupire pesmi Sirena.

„Što je besmisleno“, kaže Kristensen, „jer on nije pokušavao da im se odupre. Bio je vezan za jarbol. Napravio je situaciju u kojoj nije mogao da ode do njih.“

Vremenom je Odisej sve više postajao figura nalik Hristu, zamišljan kao nesavršen, ali suštinski dobar junak.

Pravi smisao „Odiseje“

Za Kristensena, Homerov ep nije priča o savršenom heroju, već o traumi, preživljavanju i pronalaženju sebe kroz odnose sa porodicom i prijateljima.

Odisej nije svetac, već antiheroj, sličan likovima poput Voltera Vajta iz serije „Breaking Bad“, Tonija Soprana iz „Sopranovih“ ili Betmena.

„Odisej, Ahil i svi junaci tog doba istovremeno su ono čemu treba da težimo i ono što treba da izbegavamo“, zaključuje Kristensen.