Kakav je to čudan svet u kojem siromašni građani subvencionišu imućne korporacije u sopstvenim zemljama? Čudan svet u kojem jedan procenat stanovništva poseduje 99 odsto bogatstva. Kakav je to čudan kauzalni niz u kojem se, dakle, iz mnogobrojnih kanalčića gotovo ničega, kojima jedva da curi po neka crkavica, sve sliva u mali broj širokih kanala kojima kola bujni tok kapitala?

Svet nije samo čudan, on je čudovišan. A šta je u njemu najbizarnije? To što svaki pripadnik onih 99% treba da veruje kako svoju slobodu i „lični prosperitet“ može da ostvari upravo u okviru ovog sistema. Naime, to da je taj i takav sistem najbolji i najpravedniji od svih mogućih sistema. To je „lažna utopija“, kako kaže Dejvid Harvi, i ona je srž ideologije neoliberalizma. Pre nje, nijedna druga ideologija, nije tako duboko i neproblematično prodrla naširoko u svakodnevni život i zdrav razum.

„Gotovo sve zemlje, od onih novoformiranih, nastalih posle raspada Sovjetskog Saveza, pa do starih socijalnih demokratija i država blagostanja, kakve su Novi Zeland i Švedska, prihvatile su… neku od verzija neoliberalne teorije… Postaparthejdska Južna Afrika vrlo brzo je prigrlila neoliberalizam, a čak i savremena Kina… Zastupnici neoliberalnog puta sada zauzimaju uticajne položaje u obrazovanju (univerziteti i mnogobrojni 'trustovi mozgova'), u medijima, na sastancima članova upravnih odbora u korporacijama i finansijskim institucijama, u ključnim državnim institucijama (ministarstva finansija, centralne banke), a takođe i u međunarodnim institucijama… Neoliberalizam je, kao način diskursa, ostvario hegemoniju. On ima prožimajuće efekte na način mišljenja sve do tačke gde postaje inkorporisan u zdravorazumski način na koji mnogi od nas tumače, žive i razumeju svet“, piše Harvi u izvanrednoj „Kratkoj istoriji neoliberalizma“ (Mediterran publishing, Novi Sad, 2012).

Kako se boriti protiv puta u ropstvo, ako veruješ da te taj put oslobađa? Kako se protiviti stegama, ako veruješ da su one tvoj komfor, koji si zaslužio ličnim pregnućem? Kako se, dakle, boriti protiv ovako korumpiranog zdravog razuma?

U dokumentarnom filmu Sofi Fajns „Perverznjakov vodič kroz ideologiju“, kod nas prikazanom na ovogodišnjem festivalu Slobodna zona, Slavoj Žižek, ovde naš Vergilije kroz neoliberalizam, po ko zna koji put, ukazuje na ključnu stvar u vezi s perverzijom ove ideologije. Ona izdaje nalog da je uživanje obavezujuće. Problem sa savešću nije više problem prekomernosti nedopustivog uživanja, nego obrnuto – savest je opterećena ukoliko je čovek uveren da nedovoljno uživa u što većem broju što kratkotrajnijih užitaka, kojih je na slobodnom tržištu razonode i potreba svakim danom sve više i više. Svakodnevno treba potpisati što više kratkoročnijih ugovora o uživanju, kao potvrde o slobodi i kvalitetu egzistencije. A to je doista ravno čudu, to uživanje bez bića.

Kako se to jasno sagledava i u dokumentarnom filmu Kena Louča, „Duh 45-e“, takođe prikazanom u Slobodnoj zoni, do ovog političkog i kulturalnog obrata dolazi 1979. godine, kad konzervativna Margaret Tačer postaje premijerka Velike Britanije.

Duh 1945. godine u Britaniji, duh je antifašističke pobede koju je, sa drugima, izvojevala nacija solidarnih ljudi, i kao takav, on se preneo u mirnodopske uslove, da od te zemlje, tokom naredne tri decenije, stvara državu blagostanja, kakvu je, u svojoj istinskoj utopiji, još u jeku rata, zamišljao i Vilijam Beveredž – sa socijalnom zaštitom tokom čitavog života za svakog čoveka, obaveznim zdravstvenim osiguranjem i besplatnim obrazovanjem.

Došavši na premijersko mesto, Tačerova, čijim će se političkim i ekonomskim nastojanjima, s one strane Atlantika ubrzo pridružiti Ronald Regan, s čeličnom voljom promoviše ideje potpuno suprotne idejama države blagostanja: takozvano slobodno tržište, deregulativnost države i privatizaciju javnih dobara. Proizvod te strategije jesu rast nezaposlenosti, pad zarada, uništavanje sindikata i nestanak solidarnosti. Duh 1945-e, duh pobede i ponosa, pretvoriće se ubrzo u duh poraza i nedostojanstva. O tome svedoče radnici, Loučovi sagovornici u filmu. Nekada je, na primer, bio ponos biti železničar, jer ste bili nezamenljivi, integralni deo javnog vlasništva, a ne strani, lako zamenljivi deo nečijeg kapitala, kao što je to sada kad je železnica privatizovana.

Neoliberalizam, sa svojom svetinjom slobodnog tržišta, koje, navodno, samo najpravednije reguliše protok kapitala i rada, i daje mustru za sve ostale odnose u društvu, sve do onih u sferi zdravstva i obrazovanja, uspostavlja se kao sekularna religija, u kojoj Veliki drugi izdaje nalog o obavezi uživanja i posedovanja.