Ljubav, prvi deo

Tačno rečeno, ona postoji upravo zbog tih prepreka. Da nema tih prepreka, mi ne bismo mogli da budemo sigurni da to jeste ljubav – i to velika, dakle, tragična ljubav.

Prvo što ovde uočavamo jeste da velikim smatramo ono što je i tragično. Veliko je, dakle, ono što se usprotivljuje uobičajenom i, na kraju, strada i gine, prkoseći smrti, nadrastajući smrt. Jer, posle te i takve smrti, ostaje vrednost podviga i potreba ljudi da se povedu za njegovim primerom: da u sebi otkriju potencijal smelosti za ljubav, i da joj se prepuste. Dakle, nema ljubavi bez hrabrosti.

Lepota i veličina ljubavi Armana i Margerite, kao i sve što je lepo i veličanstveno, rađa se iz usuđivanja čoveka da ide dalje od onoga što se uobičajeno smatra dopustivim, pristojnim, korisnim, pametnim – jednom rečju, dalje od onoga, i protiv onoga, što se smatra dobrim vaspitanjem, bontonom, uljudnim i negovanim ukusom. Voleti, to znači – usuditi se (osmeliti se na podvig, uprkos verovatnoj propasti).

Voleti, to dakle znači – užitak u kuraži uprkos pretnjama i neminovnoj pogibiji, neminovnoj smrti. Jedino takva ljubav, koja se ne obazire na društvene običaje, na uvreženi moral i religiozne, patriotske, nacionalne, klasne i folklorne zabrane, i koja se susreće sa smrću – večna je ljubav.

O takvoj ljubavi govore starogrčki mitovi, a naročito priča o Euridiki i Orfeju. Takva je ljubav Eloize i Abelara, Izolde i Tristana, i takva je ljubav Margerite i Armana (Marguerite Gautier, Armand Duval), junakinje i junaka romana i drame „Dama s kamelijama“, Aleksandra Dime Sina, ali i opere „Travijata“ Đuzepea Verdija, u kojoj su im imena promenjena, kao što je promenjen i naslov priče, pa se tu zovu: Violeta Valeri i Alfredo Žermon (Violetta Valery, Alfredo Germont).

Violeta Valeri i Alfredo Žermon, odnosno Margerita Gotje i Arman Dival, sukobljavaju se s tri temeljne društvene prepreke. Najpre, ona je velegradska kurtizana, on je buržuj, iz dobrostojeće, bogate i ugledne provincijske porodice. To izaziva sablazan. Drugo, ona je zrela žena, on mladić. NJihovom ljubavništvu nije data dugovečnost. Treće, ona je bolesna, smrtno jektičava, on puca od zdravlja. To uobičajeno izaziva gađenje.

Preko ovog motiva gadljivosti prema krvoliptućoj bolesti na smrt ove heroine, u dramskim i operskim predstavama uglavnom se prelazi bez imalo analize i ikakvog akcentovanja. Iz vida se tu gubi da tuberkuloza kod obolelog stvara strahovito neprijatan, kužni zadah, zadah koji se oseća na krv i trulo meso. Istovremeno, tuberkuloza snažno pojačava seksualnu želju zaražene, zarazne osobe.

Mladom Divalu ne smeta ovaj neprijatni dah organskog raspadanja iz Margeritinih usta, koji je i pretnja smrću, da celim svojim životom (ludo) voli Margeritu, i žedno joj ljubi usta, prodire u njih jezikom i meša s njenom sukrvičastom, svoju pljuvačku i slinu. To je – samo to je – ljubavni poljubac (celiv)!

Ovo opasno celivanje, ovaj poljubac sa živom smrću, naizgled paradoksalno, čisti je eros, koji u, ljubavnom činu sa tanatosom, orgastički postiže heroizam (et vice versa, herojski postiže orgazam).

Jer ljubav je uvek zabranjena – zabrana joj je uslov. LJubav je uvek „nehigijenska“ i negrađanska. Ovako silovit provokativni potencijal saznanja o erosu, u naizgled ljupko-pitkom, melanholično-melodramatičnom, klajnbirgersko-buržoaskom sižeu „Dame s kamelijama“, pokazuje, kao genijalno skrivenu, genijalnost Aleksandra Dimaa (Aleksandra Dime, kako smo navikli da to francusko prezime, Dumas, izgovaramo na srpskom jeziku u genitivu, i kako zvuči neuporedivo prisnije i bolje).

LJubav je ili ljubav na smrt (parafrazam, dakako, sintagmu ‘bolest na smrt’), ili je nepostojana, usiljena, umišljena, dakle, nešto drugo od ljubavi. LJubav je beskompromisna, a ako je koristoljubiva (dakle, pretvorna, patvorena, neiskrena, neistinita), onda je poništavajuće ništa. LJubavi su herojski podvizi. Najzad, čemu ljubav, ako je to samo užitak, a ne i neizbežna bol? Patnja nad njom bdi kao što mač tiranski visi o konjskoj vlasi nad Damoklovom glavom. Bez te pretnje, bez te napetosti, ljubav ne bi bila uživanje.

LJubav otkriva herojski, tragički potencijal čoveka – kao bića koje se usuđuje. Pozorište, još od onog trenutka kad su izvedeni Eshilovi „Persijanci“ u Atini, 472. godine pre nove ere, predstavlja mesto na kojem se društvo može usuditi da, eksperimentalno, prekorači sopstvene granice. Književnost, najzad, nastaje iz potrebe da se ljubav uobliči kao istina. Stoga je realnost retko kada i dostojna književnosti.