Najtiražniji dnevni listovi u Srbiji zastrašujuće puno krivotvore. Ne toliko što izmišljaju činjenice, mada ni to ne manjka, nego što određenim činjenicama pridaju nepostojeći značaj: iz jedne sfere života, krijumčare ih u sasvim suprotnu, menjajući im smisao, i to u razmeri u kojoj se miš odnosi prema slonu, tačnije – slon prema oblaku.


Zašto se toliko uporno falsifikuje kontekst? Zašto se, naime, izmišljaju događaji?

Prvo, zato da se ne bi pisalo o stvarnim događajima – o problemima koji istinski ometaju slobode, prava i dostojanstvo građana Srbije. Dakle, da bi se pažnja javnosti odvukla sa stvarnih događaja na nebitne.

Drugo, stoga da bi se povećali tiraži novina. Na primer, posle skarednih članaka o izmišljenim „skrivenim namerama“ Andželine Džoli i njenog filma „U zemlji meda i krvi“, tiraž ionako visokotiražnog Kurira, uvećan je za osam odsto. (Pomenimo i ono što je nepoznato javnosti! Hajka na Džolijevu osujetila je nameru Breda Pita da ove godine svoj film snima u Srbiji, pa je ceo predstojeći poduhvat, zbog bezbednosti svoje supruge, preneo u Italiju. Mogao je to biti početak jednog unosnog posla za državu, ali je, kako stvari stoje, od toga kudikamo važniji bio tiraž Kurira.)

Recimo, hipotetički, nek je film „U zemlji krvi i meda“, u umetničkom smislu, najgore delo otkad je filma i veka. O čemu, međutim, on govori? O masovnim silovanjima, o logorima za žene u Bosni, u kojima su one pretvorene u seksualne objekte za organizovano iživljavanje. Ako je posredi loš film, utoliko je on loš za samu veličinu pomenute teme, ali, ta tema je i dalje neosporna i bitna.

O filmu Andželine Džoli, puno su toga kod nas negatorski rekli i napisali oni koji film nisu ni gledali. No, za te napise, i glasove puštene u (v)etar s televizije, sam uvid u film i nije neophodan. Svi oni se, naime, na to delo obrušavaju s optužbom da „pljuje Srbe“, kako je sve te intelektualne kvazianalize pregnantno izrazio pevač novokomponovane muzike, Radiša Urošević, spreman da tuži Džolijevu jer u filmu koristi pesmu „Tebi za ljubav“, u njegovom izvođenju.

Kompozitor te pesme, Miša Mijatović, koji ju je zakonito prodao autorki filma, rekao je ovim povodom: „Nemamo mi ništa s tim, naša je samo pesma.“ Na sličan način, moglo bi se odgovoriti, umesto svih ovih opanjkavanja filma za njegovo antisrpstvo: Današnja Srbija nema ništa s tim zločinima, počinjenim u režimu koji ona osuđuje, niti sa zločincima koje krivično goni – njene su samo nacionalne oznake. To što ovakav stav nije zvanično iskazan, govori puno kako o sprezi javnog mnjenja, vlasti i žute štampe, tako i o još uvek čvrstoj potrebi da se u javnosti negiraju dokazani ratni zločini.

Prašina koja se digla kako bi ono nebitno bilo postavljeno na pijedestal bitnog (s kojeg, dakle, prethodno mora biti oboreno sve doista bitno) i kako bi se povećali tiraži žutih novina, zaklonila je temu filma „U zemlji meda i krvi“. Silovanja o kojima je tu reč, neosporna su; njihova masovnost – takođe.

Javnost bi trebalo podsetiti na to da su akcije masovnog silovanja, izvršene od strane srpskih (para)vojnih formacija, nosile morbidno sarkastične nazive (palanačka svest je sarkastična i nesposobna za ironiju, pisao je Konstantinović). Rđav ili dobar, s estetičkog stanovišta, ovaj film neosporno pokreće jednu bitnu društvenu temu, zatomljenu u našoj javnosti. Potrebno je da se razgovara o tome kako je bilo moguće dovesti društvo u takvo stanje panike ili masovne histerije da bi bili izvršeni ovakvi zločini, a ne da li ih je bilo, kad je to već dokazano.

Već uveliko potrošenu priču o filmu Andželine Džoli, i njenim izmišljenim izjavama o Republici Srpskoj, na stranicama žute štampe smenila je ovih dana priča o Biljani Srbljanović kao kupcu jednog grama kokaina. Informacija o jednom, za društveni život nevažnom, privatnom postupku u svetu najpoznatije srpske dramske književnice, uzdignuta je na nivo krucijalnog javnog značaja.

Posredi je flagrantan primer pokušaja da se javni ugled jedne angažovane intelektualke, stican dugogodišnjim ličnim pregnućem, u jednom trenu, svede na nivo kriminalnog lica. Kako bi, inače, ono rđavo dobilo status izvanrednosti, ukoliko se ono izvanredno ne bi umanjivalo.

Pravo na privatni odušak, kakav po svom nahođenju bira jedna zrela i nezavisna ličnost, a koji nikog drugog ne ugrožava, i istinsko zalaganje za demokratizaciju društva – dve su sasvim odeljene stvari. Nemogućnost da razdvoji ove sfere, bitna je odlika malograđanštine (palanačke savesti).

Najzad, razlika između upotrebe nekog opojnog sredstva od strane odrasle osobe i od strane maloletnika, ista je kao razlika između seksa, kao dobrovoljnog čina dve psihosomatski zrele ličnosti, i pedofilije. Kad je reč o narkoticima (u koje spada i alkohol), nerazumevanje navedene razlike, upravo dovodi do porasta mladalačke narkomanije (i narkomanske delikvencije) koja odnosi tolike živote ni za šta.