Nad tajnim vezama Đorđa Matića

… a ako mi dopustite i onaj danas nezaposleni, otkazom iz korporacije kritike otpušteni izraz, reći ću tako mudru knjigu kao što je knjiga „Tajne veze“ Đorđa Matića, nisam pročitao otkad je Jovan Hristić prestao da piše eseje. Obojica pesnici i esejisti, Hristić i Matić čitaoca vode na putovanje štivom, na putovanje u kojem doista nije toliko bitno gde se stiže, ako konačnog odredišta uopšte ima, koliko kako se putuje dok vreme neumitno teče, kako se vreme ispunjava i pretvara u biće. To su pesnici i mislioci koji ne prave doživljaj od onog što se uobičajeno smatra događajem, nego im je tek puni, neponovljivi doživljaj – događaj. To je, najzad, suština eseja.

Bitno je „da stvari odjednom vidimo iz kuta iz kojeg do tada nikada nismo“, veli Đorđe Matić. To je motto, ispunjeno vjeruju njegovih „Tajnih veza“, njegovog „Slušanja, osluškivanja“, kako stoji, poput rodne, žanrovske odrednice, u podnaslovu. Ti, ovde razotkriveni, poglavito zabašureni, kutovi, ti novi i drugačiji pogledi na lica, stvari, odnose i vlastiti život(opis) – niti su jedne nove saznajne mreže o stvarima za koje smo inače mislili da su nam dobro poznate, dahovi novog života onoga što smo ubili.

Kao što Hristić o svetlosti podnevnog sredozemnog sunca, tišini za bonace u uvali i letnjoj vrelini mediteranskog kamena koja prelazi u telo, o tim opštim mestima ume da piše iz ugla iz kojeg o njima nije uobičajeno čitati, o tom opštem kao prisnom, o tom svačijem kao ličnom, tako nam Matić ono što se smatra „nevažnim, trivijalnim, rubnim“, u svojim ogledima pokazuje upravo suprotno: kao ono važno, osobeno i središnje, kao ono na šta smo inače dresirani da gledamo kao na nevažno, trivijalno, rubno. Zato tako pogrešno društvo i biramo.

Kada bih imao zadatak da definišem pojam Boga, rekao bih da je Bog jedino apsolutno nedresirano biće. Tu božansku nedresiranost nalazim u pogledima Matićeve neizvikane, na škuru svetlost u Hrvatskoj i Srbiji skromno izašle knjige, knjige eseja.

Pišući na različitim varijantama našeg jezika, pišući različito, svako o svojim temama, svako u svom vremenu, Matića i Hristića povezuje najređa osobina ljudi i književnika – da žive svoj život lično i da pišu isključivo o onom što ih životno interesuje. Stoga, kad čitam njihove tekstove, imam jedinstven utisak da čitam savremenike čija su dela otkrivena tek posle njihove smrti, pisce koji su za života bili nepoznati.

Kada bi bilo važno da unajkraće odredimo žanr „Tajnih veza“ (Heliks, Smederevo, 2017), rekao bih da su to muzikofokalni autoeseji. Nesumnjivo muzikofilna, to je knjiga ogleda o glazbi, pre svega o našoj muzici i onoj drugoj koja se kod nas slušala i sluša, ali je i autobiografska – „jedan južnoslavenski emigrantski pogled“. No, to nije sve o njoj, ni po’ njene mise. U biti, kroz jedanaest poglavlja zajedničke obrazovne povesti o ličnom doživljaju muzike, to je knjiga o jugoslavenstvu/jugoslovenstvu. Ali, iz sasvim novog ugla/kuta, jedan svež, novootkriveni pogled o skrovitim, tajnim, nezvaničnim, aktuelnim jugoslovenskim vezama koje su, uprkos svemu što smo o tome mislili, iskrenije od onih zvaničnih, u verziji jugoslovenske države. To je iznenađujuće otkriće koje optimistično uviđa jedno novo jugoslovenstvo koje se nikada neće raspasti, koje nikada niko neće moći da razbuca, jer ne zavisi ni od državotvornosti ni od zajedničkog, istovetnog nazivlja za iste stvari, doživljaje i događaje.

Piše ovde Matić o trijumviratu jugoslovenskog rokenrola, Bori Đorđeviću, Goranu Bregoviću i Branimiru Džoniju Štuliću, upoređujući njihovu žarku prošlost i opskurnu ili tmurnu i turobnu sadašnjost, piše o Balaševićevom talentu i glibu šovinizma prema Albancima koji se kod panonskog šansonjera pojavio u prozi, piše o Arsenovom geniju i njegovom osobenom kantautorskom otporu hrvatskom nacionalizmu u godinama Bljeska i Oluje, piše o koncertima Majlsa Dejvisa u Beogradu koji su autopoetička prekretnica u ovom, slobodno velim, Bildungsromanu, o ključnoj razlici između džeza i šansone, stručno, muzikološki, o Aznavuru, Visockom i Okudžavi, ali kad piše o koncertu Željka Joksimovića u Splitu i Varaždinu, koji je i tu zvukom „pogodio u samo srce potrebe i želje tihe većine“, jer „taj zvuk ima sačuvano obećanje davnoga narodnog tona, muzičke fraze daju željeno a dugo zabranjeno, harmoniju koja je duboko slavenska i balkanska“, i kad piše o koncertu grupe S.A.R.S. u Zagrebu i Varaždinu, pred kajkavskom publikom koja na pitanje pevača: „Čik pogodi šta imam za večeru?“, zdušno odgovara osobenim idiomom: „Buđav lebac, buđav lebac“, i to „nakon svega onoga, nakon dvadeset i pet godina ukazivanja i udaranja po prstima zbog mikrorazlika“, to je onaj Matićev ugao, onaj kut iz kojeg on vidi stvari kako pre njega nisu viđene: „Dvije ključne silnice ukazale su se tu – točka jezika i točka sirotinje – da bi se na obadvjema našli napokon, i publika odavde i bend iz arhineprijateljskog susjedstva.“ Da, ima neka tajna veza.