Prema istovrsnom izveštaju „Fridom hausa“, objavljenom 3. maja, na Svetski dan slobode medija, Srbija se nalazi na 72. mestu, što znači da se od prošle godine uzvisila za šest podelaka ove lestvice, na kojoj Italija, pod suverenim medijsko-oligarhijskim vođstvom Berluskonija, zauzima 75. mesto, a naši susedi, izuzev Slovenije u petoj desetici, poniru još dublje, u devetu, desetu i jedanaestu, približavajući se, na skali ideološke i finansijske oktroisanosti medijskog prostora i vremena, stepenu ključanja.

Ukoliko bismo ove činjenice tumačili tako da tvrdimo kako Srbija posle Slovenije ima najslobodnije novinarstvo u regionu, što je na prvi pogled statistički neproblematično, prikrili bismo, u stvari, nepremostivu razliku u stanjima slobode medija između dve pomenute zemlje, jer Srbiju iz središta zone delimično slobodnih medija, približavamo Sloveniji koja se nalazi u zoni zemalja slobodnih medija. To bi bio suptilan način neistinitog informisanja kojem je podjednako primereno i 72. mesto u izveštaju „Fridom hausa“ i 85. u izveštaju „Reportera bez granica“.

Ipak, porodica nacija delimično slobodnih medija, ne podrazumeva samo suptilan oblik dezinformisanja. Naći se u ovoj grupi, znači, kao građanin, biti izložen različitim oblicima obaveštavanja koji u virtuelnom proseku daju delimično tačnu informaciju (!), a u stvarnosti, raspoređeni u različitim sferama uticaja partijskog i finansijskog kapitala: čiste laži, neprozirne poluistine i objektivne informacije, s tim što su ove poslednje najmanje zastupljene.

Srbija, dakako, nije više ono što je bila u tmini režimskog izveštavanja u poslednjoj deceniji prošlog veka, ali u njoj, i danas participiraju isti takvi načini objavljivanja i isti njegovi akteri, dok su nezavisni novinari i slobodni mediji i dalje ostrva, istina, u nešto većem arhipelagu nego pre 5. oktobra. Pokažimo to na sledećim primerima kohabitacije rđave prošlosti i sjajne sadašnjosti!

Svetski dan slobode medija kod nas je obeležen i projekcijom dokumentarnog filma Bore Kontića „Godine koje su pojeli lavovi“, u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Naslov ovog dela potiče od jedne glasine koja je tokom opsade Sarajeva širena u srpskim medijima kao najproverenija istina – da muslimani srpsku decu bacaju lavovima.

Na primerima sadašnjeg položaja pojedinih predstavnika nekadašnjeg srpskog, hrvatskog, bošnjačkog i crnogorskog ratnohuškačkog novinarstva, među kojima ima direktora pozorišta, upravo promovisanih doktora nauka, kaluđera, biznismena, istrajnih novinara i drugih uglednika, Kontić pokazuje ne samo to da nikakvog poziva na odgovornost za pozive na mržnju i razaranja nije bilo, nego i to da je posredi bio dalekosežno unosan posao.

„Godine koje su pojeli lavovi“ podsetile su nas i na promociju autobiografske knjige Milorada Komrakova – urednika informativnog programa tokom najcrnjeg perioda RTS-a – „Moj šesti oktobar“, na kojoj je govorio i Dragan Kojadinović, direktor i nekadašnji glavni i odgovorni urednik Nezavisnog studija B. Biranim rečima ističući laku čitljivost promovisanog štiva, promotor je autora abolirao, a sebe osumnjičio, objašnjavajući da je Komrakov „čovek čiji je jedini greh što je sledio uređivačku politiku svoje kuće“.

Ova vrsta opravdavanja – svođenjem učešća u zločinu na obavezu profesije i zanata, zaslužuje grubo poređenje. To je isto kao kada bi ubistva s predumišljajem bila opraštana, samo ukoliko su počinjena po svim pravilima zakonitog izvršavanja smrtne kazne.

Podsećajući nas i na nekadašnji način izveštavanja s terena Milijane Baletić – prikazom, iz arhive, njene posete predstavniku subotičkih Hrvata kojeg pita da li je učestvovao u ilegalnom transportu ustaša u Mađarsku, i pošto ovaj kategorički to negira, ona, sad iz offa, kaže kako potvrdan odgovor „nismo“ ni očekivali – Kontić nam je opipljivo predočio vreme za koje nisu bile presudne činjenice, već su presude, donete unapred i bez ikakvog uvida u stvarnost, predstavljale nepobitne fakte.

Na Kontićevo pitanje, Baletićeva odgovara da se danas ne kaje ni zbog jedne svoje javno izgovorene reči. Time se završava njena uloga u filmu, ali ne i u medijima.

Iste večeri kad su prikazane „Godine koje su pojeli lavovi“, na prvom programu RTV-a, valjda u znak Svetskog dana slobode medija, emitovan je intervju Milijane Baletić sa Nikolom Kusovcem. Posle podsećanja na svog ispisnika Danila Kiša, poznati kustos objavljuje da se na dan porodične slave kod njega okuplja „antihaški lobi“. Pomenuti lobi, treba znati, nije skup pravnika koji osporava proceduru i pravičnost Haškog tribunala, nego onih koji negiraju evidentirane ratne zločine i krivicu za njih. Dobrodošli u devedesete!