Svake nedelje u svetu biva ubijen jedan novinar u proseku, pedesetak velikomučenika i svetica slova godišnje, a kandidata i kandidatkinja za martirno ubijanje nebrojeno je više: oni tavore po kazamatima, pod optužnicama za izdaju države i naroda, ili preživljavaju pod specijalnom zaštitom, da im se ne zna gde zanoće, a gde osvanu, izopšteni iz društva, izgnani iz polisa, oteti prijateljima, samo sa živim imenom u potpisu svojih tekstova i knjiga, poput fantoma, fantoma slobode, da vode ravno do dna. (Demonska je to igra odbačenih ljudi.)

Pre godinu dana ubijena je malteška novinarka Dafne Karuana Galicija; početkom ove – slovački novinar, još omladinac, Jan Kucijak, zajedno sa verenicom, a pre neki dan, takođe u Evropskoj uniji, usmrćena je bugarska novinarka Viktorija Marinova, tridesetogodišnjakinja.

Galicija je istraživala i objavljivala na sajtu o finansijskim malverzacijama malteških ministara – znate već to, zar ne: pranje novca, fiktivne firme… jer ko će bolje da organizuje kriminal od članova jedne vlade! Kucijak je isleđivao i pisao u novinama o pobratimskim vezama slovačke vlade sa italijanskom mafijom, da mu taj obuhvatni, nedovršeni, poslednji tekst bude objavljen posthumno, a Marinova, Viktorija Marinova, u svojoj je tek započetoj televizijskoj emisiji, tek počela da govori o krađama milionskih suma novca iz investicionih fondova koje Evropska unija ulaže u Bugarsku na opšte dobro njenih građanki i građana.

„Ohrabrujem vas da nikada ne zastanete u vašoj misiji da budete oči, uši i usta naroda. Trebaju nam ljudi vaše profesije, bez lanaca, slobodni, inteligentni, radoznali, pošteni, iskreni, bezbedni i zaštićeni!“ Te reči, nad otvorenim Galicijinim grobom izgovorio je nadbiskup malteški Čarls Skiklina. Nije, dakle, govorio onako zaumno, pitijski, kako to inače umeju episkopi i biskupi iz naše domaće radinosti nad otvorenim grobovima ubijenih svedoka istine, optužujući sablasti. Nadbiskup je precizno završio onaj niz atributa koji egzistencijalno određuju poziv novinara, rekavši na kraju: bezbedni i zaštićeni, jer je to ono što novinari nisu, zato što to ne zavisi od njih, nego od društva u kojem i za koje govore i čine.

„Tko je zauzeo mjesto u raju/ poštenje ili vlast/ tko je hvalio carevo ruho/ patuljci sa naslovnih strana“! Karuana Galicija, Jan Kucijak, Viktorija Marinova i stotine, i hiljade, njihovih kolega i koleginica, po pedesetoro svake godine, nisu patuljci sa naslovnih strana, niti patuljci koji pišu o patuljcima sa naslovnih strana, među koje spadaju i njihove ubice, ma koliko krvav, nepatuljast posao da su učinile.

Šta, u povodima ovih nasilnih smrti, čitamo u novinama i šta gledamo na televizijama? Iscrpne izveštaje o besprizornosti njihovih ubica, jer zna se ko je ubio Dafne, i zna se, već tako brzo, ko je ubio Viktoriju, i pretpostavlja se ko je ubio Jana, jer je već osam osumnjičenih uhapšeno u Slovačkoj, a među njima je, veli se, glavom i bradom, i ubica.

O malteškim izvršiocima zločina, nema sumnje, uskoro će biti snimljen i film, jer je producentima i scenaristima teško da odole onom detalju koji je, u policijskoj istrazi, doveo do otkrivanja grupe atentatora: nije bilo impulsa na posebno određenom telefonu za to, pa je ubica, kao upozorenje za aktivaciju eksploziva na automobilu koji je vozila novinarka, SMS morao da pošalje sa svog telefona.

Bugarska se policija takođe pokazala izuzetno vešto, za nekoliko dana otkrivši ubicu. NJegov DNK se u potpunosti podudara sa onim pronađenim na mestu zločina.

Na desnoj obali Dunava, preko puta Rumunije, u bugarskom gradu Ruse, nekadašnjem Ruščuku u kojem je rođen Elijas Kaneti, u subotu ujutru prepadnuta je dok džogira (da, kao Ivan Stambolić u Košutnjaku), silovana i svirepo ubijena novinarka Viktorija Marinova. Sve bugarske i ne samo bugarske novine pišu o ubici, mladiću romskog porekla, dvadesetjednogodišnjem Severinu Krasimirovu, koji se bavi boksom, koji je oženjen, koji je u policijskim dosijeima zaveden još pre jedanaest godina kao sitni desetogodišnji kradljivac, i koji je ubijajući Viktoriju štedro rasipao dokaze o svom DNK, pa je čak i jedan komad njene okrvavljene odeće poneo svojoj kući, u romsko naselje, iz kojeg sad fotoreporteri šalju slike.

Ovaj ubica, međutim, i sam je žrtva – žrtva u igri onih koji su Viktoriju odredili za ubijanje, a njega, preko niza posrednika, potkupili ili ucenili da joj bude ubica. O njima sada svaku reč zamagljuju tekstovi o njemu, tom zločinačkom patuljku sa naslovne strane, dok oni zadovoljno otvaraju dugo odležali šampanjac. Jer oni piju dobra pića, ubijaju dobre ljude, i dobro im ide.