O oportunizmu Biljane Srbljanović

„Ja sam, danas, upravo, dok ovo govorim, doživela da vidim kritiku jedne pozorišne predstave na naslovnoj strani dnevnog lista, što nikada do sada nije bilo ni u jednim novinama. Ona i nije kritika, ona nema veze s pozorištem, ona je samo jedno obično ponižavanje mene lično, stoji tako na naslovnici, da se šepuri i pljune mi u lice, baš na onome mestu na kome im obično stoje plaćeni baneri Vuka Jeremića, na primer.“

Prvo, nije tačno da je kritika predstave objavljena na naslovnoj strani. Na naslovnoj strani je objavljena najava za kritiku predstave, a kritika je objavljena na 15. stranici, u rubrici za kulturu. Ovde se, dakle, susrećemo sa najnaivnijim, najinfantilnijim oblikom neistinitog tvrđenja, s neistinom o jednostavno proverljivoj i lako dostupnoj, očiglednoj činjenici. No, to nije i jedini oblik neistinitog tvrđenja kojim se Biljana Srbljanović šepuri.

Drugo, najava pozorišne kritike na naslovnoj strani, uobičajena je stvar u uređivačkoj kulturi Danasa. Na isti način najavljene su, na naslovnoj strani, pojedine moje kritike i drugih predstava Biljane Srbljanović, poput kritike bečke premijere njenog komada „Mali mi je ovaj grob“, ali i drugi moji tekstovi koji su se ticali i javnih postupaka Biljane Srbljanović, među kojima je i polemika koju sam, u tri nastavka, vodio sa Slobodanom Antonićem, povodom policijskog i sudskog slučaja Biljane Srbljanović, uhapšene prilikom izvršenja krivičnog dela kupovine droge, 0,87 grama kokaina. Tada sam se usprotivio hajci na B. Srbljanović, ne negirajući njeno krivično delo za koje postoji pravedna zakonska sankcija. Bilo je, naime, nepravedno i degutantno da oni koji su godinama nekažnjivo dilovali hašiš nacionalizma, tada sladostrasno pišu o jednom neuporedivo manjem krivičnom slučaju, koji šteti samo njegovoj izvršiteljki.

Treće, Biljana Srbljanović tvrdi da moja pozorišna kritika njenog komada, u režiji Jagoša Markovića, nije pozorišna kritika i da nema veze s pozorištem. Ovde je posredi zabrinjavajuće neznanje ugledne profesorke Fakulteta dramskih umetnosti. Moja je kritika strukturalna. Ona se bavi značenjem datog dramskog teksta u političkom kontekstu našeg društva, jer je pozorište politična umetnost par excellence. Moja kritika objašnjava, između ostalog, u kakvom su društvenom činu učestvovali glumci, koji su, dakle, svojom suptilnom igrom likova, doprineli jednoj oportunističkoj estetsko-društvenoj akciji u režiji Jagoša Markovića, koji se nije usudio da bude smeliji od one koja je napisala komad. Spisateljica komada „Vrat od stakla“ jeste Biljana Srbljanović. Ali, da li je ona i autorka tog komada? Pitanje glasi: ko je tu označitelj? Put do ovog označitelja (ili Označitelja) vodi preko funkcije Biljane Srbljanović u vladinom Savetu za kreativne industrije, koji je ekspozitura kulturne politike režima Aleksandra Vučića, a bit te politike, između ostalog, jeste i nedavna smena Željka Hubača, evidentno najuspešnijeg direktora Drame Narodnog pozorišta u poslednjih trideset godina. Dakle, u komadu „Vrat od stakla“, samo koketno pominjući „predsednika, njegovog brata i sina“, Biljana Srbljanović ostaje na praznini tog označenog, time pridajući u komadu „predsedniku, njegovom bratu i sinu“ sasvim suprotno značenje od onog u stvarnosti, tačnije, abolirajući to označeno od istinskog njegovog sadržaja. Tako dolazimo do Označitelja, do Autora komada. To što se srpska pozorišna kritika dresirano zaustavlja na analizi partikularnih umetničkih udela u predstavi, a ne zna da kaže ništa o njenoj celini i značenju, govori samo o funkcionalnoj nepismenosti i političko-estetičkoj uslužnosti te kritike.

Četvrto, Biljana Srbljanović tvrdi da moja kritika pozorišne predstave služi da nju ponizi i da joj, kako sočno veli, pljune u lice. U kritici nema nijedne neodgovorne, uvredljive reči, niti ijedne reči upućene lično Biljani Srbljanović. Kritika je u potpunosti usredsređena na značenje njenog poslednjeg komada i njegov estetsko-etički, društveno-politički efekat. No, ako neko uopšte vređa Biljanu Srbljanović i „pljuje joj u lice“, to je isključivo Biljana Srbljanović. Spisak uvreda nije mali, i ja, danas, pred njim, ne mogu biti advokat u odbrani Biljane Srbljanović od Biljane Srbljanović, kako sam je uspešno nekad odbranio od Antonićevih i inih napada, pa se, na suprotnoj strani, pojavio tada i tekst pod naslovom „Pakovićeva odbrana projekta ‘Biljana Srbljanović'“. Kad već insistira da o tome govorimo, onda treba reći da je niz uvreda sopstvenom liku i delu započela Biljana Srbljanović da nanosi onim kulturrasističkim, mizoginim napisom o jednoj premorenoj, siromašnoj televizijskoj novinarki, rugajući se morbidno njenom fizičkom izgledu, da se taj niz nastavi u nacionalšovinističkom tonu polemike sa Muharemom Bazduljem, u kojoj krajnje neduhovito ismeva, u njegovom govoru nejasno diferenciran glas č od glasa ć, da se, na kraju, niz izlije u prostakluk polemike sa Aidom Ćorović, u kojoj je pokazala da se rečnik, mišljenje i želje jednog profesora Beogradskog univerziteta ne moraju nimalo razlikovati od rečnika, mišljenja i želja onih, žaljenja dostojnih, funkcionalno nepismenih, gladijatorki u rijaliti programima na televiziji, za čije se pravo na emitovanje upravo založila čelnica Saveta za kreativne industrije, premijerka Ana Brnabić.

Peto, plaćeni baneri stranke Vuka Jeremića, kao što i sama kaže, plaćena su reklama, i to kao jedna od retkih plaćenih reklama onih firmi i stranaka koje se usuđuju da se reklamiraju u Danasu, zato što su brojne firme, pod pritiskom vladajuće stranke, povukle svoje reklame iz ovog dnevnog lista kako bi on bio finansijski ugušen. Zadatak članica i članova Saveta za kreativne industrije, po definiciji, sastoji se i u tome da pomažu ugroženim kritičkim, dakle, kreativnim medijima, a ne da doprinose njihovoj likvidaciji.