Papa Franja se rve sa anđelom

Pre neki dan izjavio je da je jedini tron Isusa Hrista onaj krst na kojem je Isus raspet i izdahnuo: mučenički, stradalnički tron, i da će tako ostati sve dok na zemlji moćnici sebi budu gradili kraljevske tronove i hramove. Pre nekoliko nedelja, rekao je ovaj papa da je klerikalizam danas najveća perverzija Crkve. To su, mora se priznati, ne samo genijalne nego i potpuno neočekivane reči iz usta onog koji je vrhovni poglavar najmoćnije verske zajednice na svetu i generalni direktor najbogatije i najuspešnije, najdugovečnije firme na zemlji – reči koje do sada nijedan drugi papa ni pomislio nije da izgovori. Doduše, papa Jovan Pavle I izgovorio je da je Bog Majka, i, eto, na prestolu svetog Petra uspeo je da sastavi 33 dana. Nađen je mrtav u postelji.

Izgleda da Franja doslovno čita i primenjuje, onako kako to Kjerkegor savetuje, reči Isusa iz Nazareta, verujući, dakle, u njih ne kao u metafore, nego kao u istinski politički, društveni i verski program: počevši od Isusove tvrdnje da će kamila pre proći kroz iglene uši nego što će bogataš ući u Carstvo nebesko, pa do toga da su u tom carstvu poslednji prvi, a prvi poslednji.

Isus je dao život u borbi protiv moći, a postao je simbol moći Crkve. To je bit klerikalizma, i, nasuprot njemu, antiklerikalne akcije koju je Franja poveo, sasvim jeretički, ako sve to nije samo marketinški trik najmoćnijeg preduzeća otkad je sveta i veka.

Dakle, Franja drži da Isus iz Nazareta stoji kao protivnik naspram Isusa Pantokratora s mačem u ruci i hordama ratnika iza sebe, kakvog je institucionalizovala crkva. Izgleda da papa dobro zna da je Sinom Božjim, poput Oktavijana Avgusta, Isusa proglasila rimska imperija, kako bi se, kroz institucije katoličke i pravoslavnih crkava, sačuvala do dana današnjeg.

Nema sumnje, Papa Franjo je učinio čitav niz presedana, na tragu Isusove borbe protiv institucionalizacije ljubavi, na kojoj se temelji i posluje današnja Crkva. Moje pitanje, na koje me niz postupaka pape Franje podstiče, glasi: dokle će se, u toj imitaciji Hristovog života, osmeliti da ide daleko papa Franja? Hoće li se, naime – to je suštinsko pitanje – usuditi da trgovce istera iz hrama, kao što je to učinio Isus? Hoće li, kao što je rekao Isus, srušiti taj hram, da ga iznova izgradi, „u tri dana“, na sasvim novoj osnovi?

Da bih stvar predočio slikovito, oko ovog pitanja gradim ovde imaginarno pozorište, inicirano, dakle, rečima i događajima koje sam opisao, a čijoj se neobičnosti u javnosti poklanja nedovoljno pažnje, jer držim da smo suočeni s potencijalnim prevratom u svetskoj istoriji. Dakle, stvar teče ovako:

Nakon što jedna španska anarhistkinja, s prslukom punim eksploziva, uspe da uđe u Vatikanski muzej i zapreti da će u vazduh dići Rafaelove sobe, prelati započinju s njom pregovore. Ona postavlja nekoliko zahteva u smislu korenite reforme crkve, a na tragu započetih radnji i govora pape Franje. Između ostalog, ona traži: ukidanje celibata, neodložno suđenje svim sveštenicima koji su počinili nedelo pedofilije, ukidanje Vatikanske banke i prenamenu njenog novca siromašnima… Anarhistkinja misli da su svi njeni zahtevi postali poznati javnosti, jer su pred njom mnoge kamere, ali ne zna da ti snimci ne izlaze izvan zidina Vatikana. Na njen zahtev, prelati joj upriliče razgovor s papom Franjom u četiri oka.

Ovaj razgovor podseća umnogome na razgovor koji je, kako ga opisuje u svojoj knjizi „Samospoznaja“, Nikolaj Berđajev vodio u podrumima NKVD-a sa Feliksom Đeržinskim, osnivačem NKVD-a, koji se inače u mladosti spremao da postane jezuitski sveštenik. O tom razgovoru, tom isleđivanju, Berđajev piše kao o jednom od najiskrenijih razgovora u svom životu, i, osim toga, tvrdi da se između njega i Đeržinskog te noći uspostavila neka čudna, čudesna, anđeoska veza. Još dodaje Berđajev da je siguran kako je Đeržinski dobar čovek. Takva veza, neočekivano, uspostavlja se u razgovoru anarhistkinje i pape. U anarhistkinji, papa, u stvari, prepoznaje svog anđela.

Celi događaj, međutim, iz prikrajka posmatra neko iz visoke vatikanske hijerarhije i, u jednom trenutku, priskoči i papi uštrca nekakav sadržaj iz šprica. Papa padne, a ta prilika anarhistkinji, koja je pokušala da je svlada, preseče nožem vrat. Anarhistkinja umre, papa se budi iz kome (ta scena, dakako, podseća na scenu pretvornog samoubistva u „Romeu i Juliji“, koje je pošlo po zlu).

Vatikanski politbiro, kako ga naziva rimokatolički teolog Hans King, vrši egzorcizam nad papom, jer smatra da je on obuzet đavolom, kojeg je sebi predstavio kao anđela. Nakon egzorcizma, Politbiro zaseda i, u stilu staljinističkih i inkvizicijskih procesa, ispituje papu. Da li će papa podleći pritisku i samooptužiti se, pokajati se i vratiti svoju ispalu svešteničku egzistenciju u uredni kolosek crkvene hijerarhije, otvoreno je pitanje i u imaginaciji i u stvarnosti.