Na to ukazuje njegova potreba da se zaklinje, što znači da nije svedok samom sebi, da sebi, i u sebi, ne veruje.

Ima različitih oblika, ako hoćete, metastaza zaklinjanja. Ima ih tako zakamufliranih da se teško otkrivaju. Ali, svaki oblik je repetitivan, dakle, ritualno, ceremonijalno se ponavlja, i po tome se prepoznaje. Iza te raznovidosti krije se uvek isti sadržaj: čvrsto data prazna obećanja.

Davati čvrsto prazna obećanja, u tome su se vrlo izveštili savremeni srpski političari, do te mere da je iz pojma politike kod nas istisnut svaki trag sadržaja koji se odnosi na delatnost usmerenu na zajedničko, opšte dobro građana republike, pa je, ispražnjen, pojam politike postao sinonim za privatno sticanje javnim sredstvima, kao što je i republika postala prćija klike na vlasti – opšte dobro pod privatnim vlasništvom.

Beogradski izbori su završeni kao da nisu ni održani. Svako je u kampanji čvrsto obećavao prazno koliko god je stigao – vlast više, jer je imala sve vreme javnih i privatnih medijskih servisa na raspolaganju, opozicija manje. Opozicija je upozoravala da su uslovi za održavanje izbora neravnopravni i da se „sprema krađa glasova“ pomoću novoprijavljenih ad hoc Beograđana. Po izborima, kojima se ništa nije promenilo, opozicija – sad, umesto budućeg, u prošlom vremenu – govori da su izbori bili neregularni, da je ogroman broj glasova za listu vladajuće stranke „kupljen“ od ljudi koji zapravo nisu građani Beograda, i tako dalje i tome slično, da se sve dogodilo onako kako su unapred i tvrdili da će se dogoditi u režiji vladajuće parapolitičke skupine (prim.aut), ali, uprkos tome na šta ukazuje, opozicija bespogovorno priznaje rezultate tih istih izbora: rezultate i njihove vladajuće posledice (sic!). Nisu li, dakle, i to prazna obećanja, odnosno prazna zaklinjanja?

Svi ti obredi zaklinjanja, u koje su pričešćeni i opozicija i vlast, a kojima je pontifex maximus „predsednik republike Aleksandar Vučić“ – sa svim svojim ministrantima, među kojima ima i glumaca, naviklih da glume po potrebi, šta i kako treba, pa se sad nalaze u ulogama sveštenika i dvorskih luda, konzula, pretora, kverstora i magistrata – svi ti obredi, velim, služe kao dimna zastava da se njom prikrije neustavnost izbornog procesa, tačnije, neustavnost učešća vlasti i opozicije na izborima. Da, hoću da kažem, i to i govorim, da je opozicija, takozvana opozicija, izlaskom na izbore prizvala građane da legitimišu, a sama legalizovala protivustavna, nezakonita postupanja najviših organa gradske i državne vlasti u prethodnom periodu.

Istina, Pontifex Maximus – za koga je pred prestoničke izbore i patrijarh srpski Gospodin Irinej, u svojoj jarkoj svetosti, rekao da je srpskom narodu i senatu poslat od Boga, što će reći da je Sin Božji (Dei Filus, kao što je to bio i Oktavijan Avgust, ili kao što je to i Papa Franja sa svim svojim predšestvenicima na prestolu apostola Petra) – istakao je, istina, svoje veleuvaženo, milošću patrijarha osveštano ime, na listi Srpske napredne stranke, raskinuvši prethodno svoje divlje, protivustavne zaruke sa funkcijom „koordinatora sve tri službe bezbednosti“, na nju postavivši, kao puko ime, kao zamenski vidljivi objekat sopstvenom zakulisnom subjektu, jednu od onih osoba koja je postala ministar da bi postala i vlastito ime. Godinama je, kao premijer, zatim, kratko vreme, kao predsednik, A. Vučić kršio zakon ujedinjujući dve funkcije za koje zakon strogo nalaže da su razdvojene: funkciju prvog čoveka republike i/ili njene vlade i kontrolora svih tajnih službi. Sad je to raskinuto, ali…

… ali ostali su na delu tragovi drugih protivustavnih radnji vlasti, od onih brojnih potpisivanja ne samo društveno štetnih nego i kriminalnih, tajnih ugovora o kupoprodaji bivših državnih firmi stranim vlasnicima, među kojima su i takve „tačke“ da se, na primer, država obavezuje da u fabrici guma neće u narednih osam godina izvršavati kontrolu ekološkog zagađenja, ili, na primer, onaj ugovor sa radnicima kragujevačke fabrike „Zastava“, po kojem se oni, radnici, odriču svog ustavom garantovanog prava na štrajk, pa do, po ko zna koji put nedelatno pomenutog, „slučaja Savamala“ i čitavog onog, nezakonito otpočetog projekta „Beograd na vodi“, među drugim nezakonito započetim ili završenim projektima na vodi ili na suvom…

Vlast služi da bi se moć podredila pravu. U Srbiji, pravo služi da bi se vlast podredila moći. Drukčije kazano, vlast služi da bi se pravo podredilo moći. Ovakvo stanje stvari može se promeniti samo pre izbora. Promena takvog stanja neophodan je uslov za izbore. Ustav Republike Srbije građanima garantuje pravo na udruživanje, vanparlamentarno udruživanje, s ciljem da politiku, ako se ona otrgla zakonu, privedu u legalne tokove.