Šta je u odgovorima koje podastiremo – ono što je, zapravo, naučeni odgovor našeg društvenog okruženja, poželjan odgovor našeg religijskog i/ili kulturnog miljea, a šta je u njemu, ako ga uopšte tu ima, naš lični odgovor, naša lična želja, ono što bismo doista voleli da jeste naš odgovor, ukoliko se, dakako, uopšte usuđujemo da volimo i želimo?
U kojoj meri ljudi olako ispaljuju – baš tako, kao metke – odgovore na koje su dresirani, koje su neupitno nabubali, pod terorom objavljene, ničim izazvane, s neba isisane istine, najjasnije se uviđa, naime oseća, u mržnji koju međusobno šire Srbi pravoslavci, Hrvati katolici i Bošnjaci muslimani, uprkos tome što im je isti jezik maternji, etničko poreklo istovetno, folklor sličan kao jaje jajetu, i što, na kraju krajeva, veruju u istog Boga, tvorca neba i zemlje, vidljivog i nevidljivog sveta.
Ova, tako neugodno evidentna, međureligijska nepodnošljivost, ne bazira se, dakle, na samim sadržajima različitih vera, jer obe – u redu, sve tri! – takozvane „vere knjige“, islam, pravoslavno i katoličko hrišćanstvo, u svojim temeljima neguju gotovo identičan skup moralnih vrednosti. Međureligijsku nesnošljivost podstiče klerikalna elita – poglavarski sloj visokog klera triju religijskih zajednica.
Zadržimo se, u okvirima iste države, Republike Srbije! I vladike pravoslavne crkve i muftije islamske zajednice predstavljaju poglavare nacionalnih kulturnih elita; njihova religijska pravila služe, pre svega, za jačanje takozvane nacionalne svesti Srba i Bošnjaka, i to do te mere da je u društvu postalo nezamislivo da Bošnjak može biti i neko ko nije musliman, ili Srbin – onaj koji nije pravoslavan. Ovaj posao religijskih vođa i njihovog sveštenstva, za njih je i unosan posao: visokom kleru on donosi neupitni društveni ugled unutar nacionalnih zajednica i znatnu društvenu i ekonomsku moć.
Ukratko, pravoslavni i muslimanski vernici učeni su ne da veruju u Boga – koji se može nazvati i Allah, i Gospod, i Adonai i Jahve – nego u pravoslavlje, ili islam. Koliko je ova religijska identifikacija postala neprobojna, vidi se i iz toga što mladi Srbi Ruse doživljavaju bližima sebi od svojih sugrađana Bošnjaka, a Bošnjaci – sebi bližima od svojih komšija Srba, smatraju Turke ili Arape.
Radeći često s grupama mladih ljudi na pozorišnim radionicama čija je tema religijska tolerancija, u organizaciji Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, došao sam do mučnog uvida: nad mladim ljudima, i muslimanima i pravoslavnima, u osnovnim i srednjim školama, na časovima veronauke, a ne samo u verskim institucijama, sistematski se provodi dobro organizovano versko nasilje. Posredi je, do sada neimenovana, institucionalno organizovana kao deo školskog sistema – tortura neprosvećenom religijskom dogmom, koju mladi ljudi trpe, jer im se ona u javnosti predstavlja kao duhovna disciplina za sticanje nacionalnog identiteta. Na delu je, dakle, javnim novcem finansirano, likvidiranje kritičkog mišljenja.
Generacije mladih ljudi u Srbiji, danas su neuporedivo konzervativnije od generacija svojih neposrednih predaka. Za njih, ateizam i kritičko promišljanje aktuelnih religijskih obreda kao, kroz istoriju, prerađivanog nasleđa drevnih kultova – predstavlja direktan znak pojave đavola ili šejtana. Reći pred njima da takozvani sveti spisi hrišćanstva i islama spadaju u korpus svetske književnosti, uz dela Homera, Dantea, Šekspira, Getea, Gogolja i drugih, predstavlja blasfemiju najvišeg reda. Štaviše, verski učitelji mlade u Srbiji, po pravilu, uče da u Bibliji i Kur’anu mogu naći i naučne dokaze o svim bitnim pitanjima ljudskog postojanja i iskustva.
Kada smo, tokom jezičkih i scenskih igara, dolazili do nekih nelagodnih tema, koje se direktno sukobljavaju s religijskom dogmom, poput pitanja o pravu na abortus, ili pitanja o ulozi i položaju žena u društvu, pojedini učesnici, redom mladići, imali su neočekivane, snažne psihosomatske reakcije. Oklop religijskog identiteta pritiska najdublje želje ovih mladih ljudi. Oni jako dobro osećaju šta im je na duši, ali, isto tako, i šta je to što bi, kao poželjno u religijskoj zajednici, trebalo da kažu i kako da se ponašaju. Samo takvim postupanjem oni u svojim religijskonacionalnim zajednicama mogu steći „pravo građanstva“.
Daviti sopstvenu individualnost i pretvarati sebe u tip pravoslavnog i/ili muslimanskog čoveka, prema obrascima neupitne, svete dogme, to je danas osnovna crta obrazovanja u Srbiji. O slobodi, bratstvu i jednakosti, govori se uglavnom verskom retorikom srednjeg veka. S druge strane, mladi ljudi, na internetu mogu u sekundi pronaći video sadržaje koji im služe kao surogati za zadovoljenje potisnutih želja – a potisnute želje gube svoj kreativni impuls i pretvaraju se u destruktivnu perverziju – kao što su žive scene najgorih seksualnih iživljavanja i ubistava u ratu ili snuff filmu.
Dakle, u godinama probuđenog životnog erosa, mladi ljudi, s jedne strane, dobijaju u potpunosti pornografsku sliku intimnog života, a s druge – čekaju ih rigorozno licemerna religijska pravila ponašanja, da im prirodne porive proglasi grehom.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
