Samo među svojima možeš biti tuđinac

Uniju ne napušta Bugarska ili Hrvatska, nego Velika Britanija, jedna od začetnica ideje o ekonomsko-političkoj zajednici evropskih država – države bez granica. U prethodnoj rečenici ima kulturnog rasizma, jer je on u biti odnosa EU prema pojedinim svojim članicama, koje nemaju isti status sa ravnopravnijima od sebe. To se jasno vidi već na državnim granicama, recimo, između Bugarske i Grčke, ili Hrvatske i Slovenije, gde je još uvek obavezna policijsko-carinska kontrola, za razliku, recimo, od slobodnog prometa između Slovenije i Italije, Mađarske i Austrije.

Poslednjih nedelja zvaničnici iz središta EU počeli su ne samo da prekorevaju nego i da optužuju Viktora Orbana da u Mađarskoj vodi autoritarnu politiku i suspenduje demokratiju, a da, ipak, ne želi da Mađarska napusti EU, jer su u Mađarskoj evropski finansijski fondovi dobro došli, ali ne i evropske vrednosti. Nije netačno da je Mađarska danas u vlasti jednog čoveka i njegove antidemokratske burazerske klike, ali, istovremeno, ovo naglo ostrvljivanje na orbanovsku Mađarsku, Evropi služi i da u toj kritici pere savest za neetično ponašanje iz sopstvenog centra.

Pas koji laje, ne ujeda. Orbanova Mađarska traje već jako dugo, i takva je i primljena u EU, kojoj je važna pre svega kao granični ekonomnski rov prema Rusiji – pod Putinom, orbanizovanoj na kvadratni stepen. Nova Orbanova ekonomska politika usredsređena je upravo na Rusiju, i tu je orbanovski problem za Evropu postao vitalan, pa je sad na red došla evropska retorika o suspendovanju demokratije i poništavanju evropskih vrednosti.

Istina, postoje vrednosti o kojima govorimo kao o evropskim vrednostima, a koje se danas u Briselu pominju naglašeno u kritičkom odnosu prema Viktoru Orbanu, ali one nisu bit evropske politike, nego, isključivo, evropske književnosti, filozofije i umetnosti. Te vrednosti niti su zagovarali, niti ih zagovaraju političari, uprkos tome što su im usta puna pojmova čiji su one sadržaj, već slobodni mislioci, od Servantesa, Erazma, Voltera, Rusoa, preko Manovih – Hajnriha, Tomasa i Klausa – do Bernharda i velikih mađarskih pisaca, Kertesa, Maraija i Ferenca Juhasa, najvećeg od svih pesnika koji su živeli (i) u ovom veku.

S druge strane, ako je to druga strana, u večitoj kandidatkinji za članicu EU, Republici Turskoj, situacija je takođe čvrsto orbanovska, ali, orbanovski još uverljivija nego u Mađarskoj, i, za razliku od Mađarske, nedodirljiva, jer je Turska ključni strateški partner NATO-a i SAD. Kad mu istekne aktuelni predsednički mandat 2023, Redžep Tajip Erdogan će navršiti 21 godinu kontinuiteta na vlasti, što je za šest godina duže od Ataturkovog rukovođenja republikom, i pitanje je golemo: da li će od Ataturkove sekularne, prosvetiteljske reforme u Turskoj ostati dotad i kamen na kamenu.

Kad govorimo o takozvanim evropskim vrednostima, na pamet mi neizbežno pada i izvrsni roman „Tuđinac“, turskog pisca i diplomate Jakuba Kadrija Karaosmanoglua (1889 – 1974). Ono za šta junak ovog romana, Ahmed Dželal, živi i za šta je spreman – taj sin DŽelal-paše, koji se rodio u jednom od najveličanstvenijih konaka Istanbula – da položi svoj život, isto je za šta se borio, kao književnik i diplomata, i Karaosmanoglu: to su vrednosti koje brane i njegovi francuski savremenici Sartr i Kami, vrednosti slobode, bratstva i jednakosti.

Roman „Tuđinac“ govori iz perioda grčko-turskog rata, iz perioda Rata za oslobođenje (1919-1922), kako se on naziva u Turskoj. To je istorijski roman. NJegov autor bio je ratni reporter, i stvari o kojima govori, video je iz prve ruke. Ali, više i bolje od toga, to je antiratni lirski roman.

„Tuđinac“ (ili „Stranac“, kako se svejedno može prevesti, na turskom „Yaban“) objavljen je desetak godina pre istoimenog romana Albera Kamija i pet godina pre onog romana Žan-Pola Sartra, koji mu je još sličniji – reč je o „Mučnini“. Dakle, Karaosmanoglu, turski pisac, musliman, napisao je egzistencijalistički, evropski roman par excellence, i to pre Sartra i pre Kamija; evropski roman u Turskoj, usred grčko-turskog rata.

Izdvojiću dva primera. Potresno je lepa scena u kojoj okupatorski grčki vojnici u Anadoliji preturaju po sobi glavnog junaka romana, turskog intelektualca i oficira, ratnog invalida, a na njegovom radnom stolu stoji statueta Sokrata, dok su na policama i knjige na francuskom, jer on je švajcarski đak (kao i pisac Karaosmanoglu), Volterove knjige pa „Don Kihot“, „Romeo i Julija“, „Božanstvena komedija“, dakako, i „Ilijada“ i „Odiseja“.

Pre nego što će ih grčki vojnici ubiti, glavni junak gleda u lice žene u koju je zaljubljen, a s kojom nije mogao da se oženi, i u oduševljenju ga upoređuje sa ozarenim licima svetaca koji se mole pred ukazanjem Isusa Hrista. Ove najintimnije slike turskog pisca, slike njegove duše, uobičajeno smatramo ikonama evropske civilizacije.

Kao što su ideali života i smrti pravednih ljudi isti svuda na svetu, isti su i motivi prevaranata i pokvarenjaka ma odakle da dolaze. Samo među svojima možeš biti stranac, tuđinac.