U ovom filmu, u žanru slepstika, jedan dečak stane na baštensko crevo i zakratko prekine protok vode. Kad baštovan pogleda začuđeno u vrh creva, dečak sklanja nogu s njegovog drugog kraja a voda zapljusne zabezeknuto lice baštovana i tako polivač biva poliven, čiča miča i gotovo priča, no, po prvi put kao pokretna slika, i to iste večeri kad je prikazan i „Ulazak voza u stanicu“ – što je izazvalo paniku u publici.

Pomenuta odluka tri neonacističke organizacije, od kojih je jedna zabranjena, u formi je slepstika i bila bi smehotresno komična samo da crevom naše bašte (pepela) doista teče voda za zalivanje ruža a da su njih tri tek nestašne devojčice. Ovde je, gospodo, reč o poricanju evidentiranih zločina počinjenih u ime nacionalnih ciljeva, o proklamovanju istih izopačenih ciljeva i, ne na poslednjem mestu, o konkretnim akcijama protiv manjinskih grupa! Reč je, dakle, o krvi (i tlu).

U ulozi polivenog polivača sada i ovde pojavljuje se Ustavni sud samo zbog svoje neefikasnosti. Da su odmah posle 5. oktobra 2000. zabranjene one partije koje su se bavile parapolitičkim delatnostima u prethodnih deset godina, neonacisti ne bi mogli delovati legalno. Kad su potom, u konzistentnoj formi, neonacisti otpočeli svoju delatnost, trebalo ih je, po hitnom postupku, zabraniti. Počinjena je dvostruka greška.

Kao što je bioskopska publika, na počecima kinematografije, bila nevešta u percepciji, bežeći u strahu pred slikom ulaska voza u stanicu kao pred realnim vozilom, i naši su mediji nevešti da definišu neonacističke grupe, predstavljajući ih kao „desničarske organizacije“ (evo, i u ovom slučaju kojim se ovde bavimo: „Desničarske organizacije traže zabranu Vlade Srbije“). To ukazuje da se nalazimo na počecima demokratije. Pogledajmo i ove naslove iz naše štampe: „Desničari ponovo dečaku pretili smrću“, „Berlinski desničari pretukli mladića iz Ekvadora“, „Desničari pozivaju na linč učesnika gej parade“…

Ova semantička konfuzija simptom je aberacije u percepciji jednog društvenog problema. Nisu, naime, desničari ti koji tuku, prete smrću ili pozivaju na linč. To su kriminalci koji, iako predstavljaju socijalnu kategoriju (opasnu po društvo), nemaju veze s politikom (sve do trenutka dok im vlast/opozicija ne pruži podršku, pretvarajući se u subjekt kriminala). Posredi su, dakle, smrtonosne parapolitičke jedinice.

Desnica je, pak, konstitutivni politički element savremenog parlamentarizma i deo strategije savremene ustavne demokratije. U pretežnom broju zemalja EU, ona je čuvar ustavnog poretka. Desnica je, naime, drugo ime za konzervativne stranke koje, kako kaže Endrju Hejvud, karakteriše „naklonost prema principima kao što su autoritet, poredak, hijerarhija i dužnost“. Razlika između desnice i parapolitičkih organizacija ista je kao razlika između pokretne slike ulaska voza u stanicu i stvarnog ulaska voza u bioskopsku salu.

Ovu razliku ne shvataju ni pripadnici smrtonosne parapolitike, što ide u prilog njihovom delovanju. Danas je nemoguće stupiti na sajt zabranjenog „Nacionalnog stroja“, ali, ne i na sajt „Šabačkih desničara“. Na njemu je sledeća poruka (prepisana bez ortografskih ispravki): „Dobro došli na wap sajt pristalica Nacional-Socijalizma iz Mačvanskog okruga. SRBIJA SRBIMA“ (stoji amblem nacističke zastave sa ostacima deformisanog kukastog krsta).

Ovo nije samo primer za problematično nerazlikovanje političke desnice i parapolitičkog ekstremizma, već i upozorenje na lagodni javni opticaj kriminalnih sadržaja i poziva na učešće u njima.

Istina je da našoj krhkoj demokratiji nedostaju stranke levice kao istinski pokretači progresa. U takvom stanju fakata, ubedljivo najprogresivniju parlamentarnu stranku predstavlja Liberalno demokratska partija koja ne pripada levici, nego, okrenuta nadesno, „radikalnom centru“.

Evropsku uniju kojoj, srećom, težimo, više od svega karakteriše politički konzervativizam – napredan za sadašnje stanje naše demokratije. On ne dopušta ekstremne parapolitičke organizacije, a štiti jednakost na rasnoj, nacionalnoj, verskoj, rodnoj i seksualnoj orijentaciji. U njemu su prava radnika i delotvornost sindikata neuporedivo bolji nego kod nas.

Levica koja odavde može da vidi preko dosegnutih granica evropske demokratije, mora najpre da se bori za njih.