Strašne priče (3)

Aristotel govori o tome da prizore užasa, nanošenja bola i patnje ni u kom slučaju ne treba prikazivati na sceni tj. pred očima gledalaca. Gorda osvetnica Medeja poklaće tako svoju decu negde izvan podijuma, a Edip će svoje oči iskopati izvan pogleda publike, da se pred njom pojavi s već gotovim rupama na licu (ne zaboravimo pri tom da je glumac u grčkom antičkom pozorištu nosio masku).

Dovoljno je, dakle, da se Edip pojavi na sceni osakaćen, ili da se scenom pronese glas o njegovom užasnom činu, pa da publika zadrhti kao jedan i da joj se srce, kao jedno, stegne.

Današnja najuticajnija pozorišna i filmska dramaturgija, upravo obrnuto, vrvi scenama najgnusnijeg zlostavljanja – u njoj kao da je čitava fabula satkana samo zato da bi se što više i što češće istakli ovakvi prizori, a originalnost se iscrpljuje u iznalaženju neobičnih načina da se zlodelo zapodene, izvrši i, najzad, ne okaje. Ne okaje! U tim rečima, otkriva se druga razlika između starohelenskog i savremenog evroatlantskog ukusa i rezona – naime, u odnosu glavnog lika (ne više junaka) prema sopstvenom zlodelu.

Dok klasični tragički junak pati zbog nedela koje je počinio uglavnom nesvesno, glavni lik savremenog komada ili scenarija poglavito uživa u svom rđavom, nameravanom činu. Dok junak tragedije ispunjava zločin kao nešto što mu je sudbina priredila, savremenog mu pandana zločin upravo ispunjava, i to je ona sudbina koju on navodno bira. To je taj desadovski obrt. To je taj prelaz mahnitosti u sadizam. Heroja više nema.

Treća izmenjena stvar ogleda se u završnici dramske radnje. Aristotel s pravom tvrdi da je najgori mogući kraj jedne tragedije hepiend, odnosno preokret nesreće u sreću. To je, međutim, ono na šta najviše računa savremeni dramaturg, naročito u holivudskoj industriji. Taj preokret nesreće u sreću, cinizam je sudbine koja više ne mrsi konce kako bi odabrala čoveka posebnog kova, nego se poigrava sa sitnim huljama i probisvetima, kako bi im ulila uverenje da su upravo oni odabrani. Ako pogledamo oko sebe, za to ćemo vrlo brzo naći potvrde.

Ove tri ovde navedene odlike savremene dramaturgije i spektakla, poseduje film jednog visprenog reditelja starog kova, film Vernera Hercoga „Zli poručnik – Nju Orleans“, ali… ali. ne bez izvesnih odstupanja koja su upravo bitna.

Terens Mekdona, policijski narednik pa poručnik, protuva je prve klase, spremna na laži, podmetanja i krađe, međutim, u glumi Nikolasa Kejdža, ta preispoljna ništarija ima i neodoljiv šarm autsajdera. To, dakle, nije zlikovac velikog formata, desadovski, makijavelistički gorostas zla (kako bi rekao Aristotel). koji oko sebe seje teror i strah, nego čovečuljak, jedan  sitni, u znatnoj meri uplašeni, kriminalac policajac.

Po prirodi stvari, ovakav format glavnog lika pripada komediji. Stoga, kad Hercog i privede sve srećnom kraju, kojem je kumovao neverovatan ali moguć sticaj okolnosti, u njega Mekdona uskoči kao žaba u svoju staru baru. Jer nesreću na svojim plećima mogu da nose samo veliki tragični likovi, prometejske provenijencije. A poručnik Mekdona, od Prometeja ili Orersta, daleko je koliko i pas, kao lajuća životinja, od Psa kao sazvežđa, kako je upoređivao Spinoza.

Hercog, dakle, koristi sva raspoloživa sredstva i sve raspoložive estetske navike masovne publike svog vremena kako bi napravio jedan dramaturški zaokret. Njegov junak nije dobar, ali kraj filma vraća ga, ne njegovom voljom, moralnom redu i pravnom poretku, a ne rasulu i beznađu.

Poručnik Mekdona je na kraju postao junak, jer je raspleo kriminalni slučaj u koji se, doduše, upleo ne kao policajac, nego kao kriminalac; u stvari, slučaj se u njegovom prisustvu na pravom mestu i u pravo vreme, ali na pogrešnoj strani, raspleo upravo neočekivano povoljno.

Sve je to moguće i prihvatljivo samo stoga što ova protuva i hulja od poručnika nije počinila neko veliko zlo i što su od nje potrpeli baš oni koji su bili spremni na veliko zlo, ukoliko ne računamo nekoliko pravednika koji su ovde pali kao kolateralne žrtve. (Njih nekako nikako ne uzimamo u račun!)
U ovom obratu ogleda se cinizam našeg vremena. Hoću reći, sudbina nikad nije bila ciničnija negoli danas.

Redovno nagrađuje hulje, a onima koji se suprotstavljaju i izlažu zlu, na pravdi Boga, kao da kaže: to vam je dovoljna nagrada, da možete sami sebi da pogledate u oči. Ako biste hteli nešto više od toga, zar i vi ne biste tako ušli u klasu šićardžija koji žele profit od svoje čovečnosti. Jedino je čovečnost neprofitabilna, naime izvan poretka robe. To je logika etike. Strašna je to priča. Nije ni za laku noć ni za dobro jutro, priča – samo za letnje, grčko podne, kad je sunce u zenitu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa