Stvarni i dramski likovi

Razlog za to je jednostavan, iako ne i očigledan. Stvarni likovi ne proističu iz poezije, nego iz trivijalne stvarnosti. Stoga i nisu originalne ličnosti poput Šekspirovih Julija Cezara i Ričarda III, ili Eshilovog Agamemnona.

Ako nećete da upropastite pozorišnu predstavu, onda na scenu ne izvodite Šekspirovog Magbeta da vam – da se Vlasi ne dosete – igra Slobodana Miloševića, ili Kamijevog Kaligulu da predstavlja Aleksandra Vučića. Ako hoćete da govorite o Miloševiću ili Vučiću sa pozornice, onda ih na nju izvedite pod punim imenom i s pripadajućim atributima.

Kad hoću da žigošem njihove poslove i dane, u mojim se pozorišnim predstavama pojavljuju i akademik Dobrica Ćosić i general Ratko Mladić, Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić, Vojislav Koštunica i Milorad Ulemek Legija, Ivica Dačić i ostali, a kad hoću da razumem prirodu zla, ili, ako nije odveć nelagodno da to kažem, poetiku zla, ili, kako bi Aristotel rekao, „veličinu zla“, onda se bavim velikim negativnim likovima dramske poezije.

Kolika je to razlika između stvarnog i dramskog lika, i kakva joj je priroda, pokazaću na primeru Kamijevog dramskog komada „Kaligula“.

Kaligula je istorijska ličnost. Starija istoriografija beleži ga kao jednog od najgorih vladara svih vremena, kao sociopatu i hladnokrvnog ubicu bez ikakvih zazora. Uz Nerona, takođe rimskog cara, Kaligula je personifikacija najgoreg zla na vlasti, samog Antihrista.

Novija istoriografija, međutim, nalazi da je Gaj Julije Cezar Germanikus, zvani Kaligula, ne samo jedan od uspešnijih rimskih vladara, za čijeg je vakta Rim prosperirao, nego i jedan od najpravednijih. Bio je omiljen među najmnogobrojnijima u carstvu, među siromašnim plebsom, jer je doneo brojne uredbe da mu poboljša socijalnu situaciju, a prezirao je vlastelu i činio puno da obuzda njene privilegije i korupciju. Upravo takvo Kaligulino provokativno ponašanje izazvalo je senatore da skuju zaveru i ubiju mladog imperatora. Rimski dvorski istoričari imali su zatim zadatak da ovog „narodnog cara“ predstave u što mračnijem svetlu.

Alberu Kamiju poznate su obe strane istoriografije o Kaliguli, ali i obe strane Kaliguline ličnosti: snažan osećaj za socijalnu pravdu, prezir prema dvorskim konvencijama i običajima plemstva, ali i psihopatska okrutnost. No, okrutnost je egzistencijalni atribut imperatora, rimskog i ne samo rimskog. Upravo na tom svojstvu, koje je, dakle, srž samog principa vladanja drugima, naime, imperativ same imperijalnosti, Kami gradi autentičan dramski lik – svog, Kamijevog Kaligulu – kao čoveka vrhovne moći, koji je, na njenom vrhuncu, vrhunski raskrinkava. Kamijev Kaligula nam, na primeru sopstvene samovoljne vlasti, kao demonstrator u laboratoriji, pokazuje šta to zapravo znači imati vlast, dobiti vlast i pravo na raspolaganje njome kao apsolutista. Kaligula je Kamijeva dramska formula ne samo za istinu o vlasti nego i za istinu u vlasti.

U Senatu ste me, kao i druge imperatore pre i posle mene, proglasili ne samo Carem nego i Bogom, i ja sad imam obavezu da vam pokažem šta time u stvari činite – to ne izgovara, ali to radi Kaligula u Kamijevom pozorišnom komadu.

„Jedini slobodan čovek u Rimskom carstvu, to sam ja“, veli Kaligula, „a kako vladati znači krasti, što svi dobro znaju, i ja ću da kradem, ali, ja ću da kradem otvoreno“, i ne samo da ću to otvoreno činiti, nego ću to i obznanjivati, i to kao kritičar. Samovolja se ovde izražava kao samovolja da se na videlo izađe sa istinom o samovolji. U tome je Kaligulina ludost. On, dakle, optužuje samog sebe kao samodršca, okrutno iskaljujući svoje apsolutno pravo na nasilje nad drugima, da bi pokazao šta to uopšte znači imati vrhovnu moć u državi.

Kome Kaligula čini nažao? Senatorima, dvorskim pesnicima i inim intelektualcima kao prirepcima moći, onima koji mu laskaju, svojim rođacima i samome sebi. Tek kada na sopstvenoj koži osetite šta znači vlast koju podržavate, možemo govoriti o istini – to je bit delovanja Kamijevog Kaligule.

Vladavina ovog Kaligule čini se apsurdnom, ali, zar bit samodržavlja nije apsurdna? U društvu u kojem je opseg privatne imovine osnovna mera stepena slobode, apsurdno je, dakako, kad Kaligula naredi da se svi patriciji odreknu svojih poseda zaveštavajući ih državi, te da tako razbaštine svoje potomke. No, ovaj i ovakav Kaligula, na taj način prstom upire na sami koren moći. Taj koren je apsurdan, nerazuman, štaviše – imbecilan, a gotovo svi ga podržavaju. Ako postoje moćnici u državi, onda nema društva.

Kamijev Kaligula naglo prestaje da čini ono što čine i svi imperatori i moćnici nižeg ranga: da glumi da društvo postoji. On poručuje: svu vlast ste predali meni u ruke i proglasili me bogom, dakle, ne samo monarhom apsolutistom nego i Apsolutom, transcendentnim, besmrtnim, večnim bićem, i ja ću sad, ne bez božanske smelosti, prestati da glumim da vi uopšte postojite!

Opširnije o ovoj stvari – uskoro u mojoj pozorišnoj predstavi.