I to bi u bizarnom ključu bilo i politički očekivano – jer ovakav Vučić je posledica autoritarnosti u društvu, a ovakav Ljubiša posledica antipartizma kao većinskog raspoloženja u javnom mnjenju. To pokazuju dubinska istraživanja Demostata. Šešelj nije imao kapacitet da ozbiljnije optuži Vučića za kolaboraciju s NATO nakon susreta sa Angelom Merkel, tako da njegove priče o povratku Republike Srpske Krajine počinju da ozbiljno liče na Čankove o priznanju Kosova i članstvu Srbije u NATO – u smislu apstraktnosti i snage za ostvarenje mimo Vučićeve epske margine. Da li je Beli Vučićev Trojanski konj, ili je Beli proizvod NATO inženjeringa za destabilizaciju Srbije? To postaje suštinska dilema izbora. O Belom se morate izjasniti – u dijapazonu od Šešelja do Teofila Pančića. Beli je lakmus. Esencija antipolitike. NJegova snaga je u tome što ima snage da mu popularnost traje do dana glasanja. Odavno se nije desilo da se sudbina ovako poigra i da se famozni ‘beli listići’ bukvalno ovaplote u ‘belom’ kicoškom odelu – u Belom, dakle. Ne pričam ovo napamet već pričam s ljudima. Pomisle ljudi i nešto jeretički: Da je Beli malo ranije obznanio svoje namere, pitanje je da li bi onaj spisak ‘Sto potpisa za Jankovića’ bio kompletiran na taj način. Sem mobilizacije apstinenata, kome to Libe otima glasove? Vuku? Šešelju? Da li će zbog njega dvojica Saša (Janković i Radulović), postati u političkom smislu kao dva Halida (Muslimović i Bešlić)? I stvarno, da li bi Beli mogao da pobedi Vučića u drugom krugu, ako bi se napravila referendumska atmosfera. I ko bi bio cava da ga ne podrži? I da li bi Srbija ikad više bila ista?