Veterani borbe za demokratsku Srbiji morali bi, da ih probude u gluvo doba noći, da se sete da je to doček famozne ‘srpske Nove godine’ u vreme demonstracija protiv izborne krađe 1996/97. Ako ne računamo ukupan broj ljudi na ulicama u vreme ‘kontramitinga’ 1996. Taj karnevalski doček je bio tako masovan, i zbog toga što je na njemu pevao Đorđe Balašević. I sad bi voleli, zar ne, da noćas u ovoj nacionalnoj Novoj godini Đole otpeva njegov aktuelni hit ‘Dno dna’ na bini pored ‘čestitog knjaza’, i da u jednom trenutku pokaže prstom na naprednjačku jelku koja bi stajala upremas, pa malo ukoso, od Panonskog mornara, ako bi ta jelka uopšte uspela da ostane neočerupana u toj masi. Ali, mase (kritične) još nema. I pitanje je kad će je biti. I da li će je uopšte biti. ‘Dno dna’ je navodno ‘ignorisano’ od mejnstrim medija, dok ga naprednjaci cinično tvituju i šeruju. Srećem ljude koji mi kažu da će ‘Dno dna’ biti himna novih protesta, mada me neki gledaju bledo kad im kažem da li misle isključivo na ‘Dno dna’, ili i na ‘Vrh dna’? Da, ‘Vrh dna’ je pesma Ramba Amadeusa iz 2015. u kojoj je lako prepoznati antirežimski nerv. Doduše, ‘Dno dna’ je himničnije, dok je ‘Vrh dna’ više konceptualna u izrazu kako i priliči Rambu Amadeusu.

Problem je uvek u stranačkoj bazi. U opozicionoj nadgradnji pored onoga što Vučić naziva ‘mržnjom’ ne fali ni onoga što je lucidnost. Od muzike do humorističkog programa. Bilo je toga uvek: Jeste li zaboravili antidosovsku ‘Govedina’ Beogradskog sindikata iz 2002? I oni koji su je smatrali ‘reakcionarnom’ kažu da je sad i ona cool jer nas podseća da ne treba da biramo ‘između dva zla’.

Dakle, sadašnja opozicija mora prvo da pobedi Vučića u Beogradu, pa onda on da pokrade izbore, pa onda da krenu demonstracije, pa onda da bude kordon u Kolarčevoj, pa onda da patrijarh Irinej povede litiju i da tako ‘razbije’ kordon (kao što je to Pavle uradio), a da pre toga ne uputi pastirsku poruku studentima – ‘ne diraj lava dok spava’. I da dođe neki Gonzales, a kako da to ne bude neki Franko Fratini jer Evropa je sad puna Vučićevih prijatelja, za razliku od Miloševića, koji je imao samo Micotakisa.

Kad slušaju ‘Dno dna’, ljudi u stvari misle da slušaju ‘Devedesete’. I podsvesno žele da se skockaju stvari kao 1996/97. Ali, metodologijom devedesetih ne može se razumeti ovo vreme uprkos povampirenim kadrovima i propagandnim pritiscima na racionalno. Odmaklo se u kapitalizmu, srednja klasa je narasla i mimikrijski se kurva, tip lične vlasti je polivalentniji, međunarodna situacija takva da bitni centri moći na Zapadu ne biraju između stabilokratije i demokratije, već između stabilokratije i postojeće opozicije koja još ne može da uveri Zapad da ima model održivog razvoja i alternativnu stabilnost. Opozicija jednostavno ima višak partija i pokreta, a što je tek apsurdno, lider jedne kolone i projektovani vođa opozicije – Dragan Đilas je bez partije.

Verovatno ste i vi, dragi čitaoci, zaboravili ‘deset teza’ Bojana Pajtića za preporod Srbije, kamoli današnji opozicioni lideri, ali da li to znači da su zaboravljeni još sveži principi Saše Jankovića – njih ukupno jedanaest, i da li će i posle hipotetičke pobede i dalje biti granitan onaj prvi koga je formulisao prvi ‘slobodni građanin’ – ‘da se sve opozicione organizacije unapred javno obavežu da ni posle izbora neće sarađivati sa SNS, posredno ili neposredno’. Pa i Šešelj je vodio svoje da se zakunu u crkvi, pa da je bilo po tome, naprednjaci nikad ne bi ni postojali, a samim tim nam se ne bi otvorila ni evropska perspektiva iz tog ugla. Čemu takve visokomoralne bukagije? Ako sutra proevropske snage u SNS zatraže pomoć, zar ćete ih odbiti? Neposredno hajde, ali zar i čak i posredno? Čak i ako vam samo ta karika bude nedostajala da napravite bolju Srbiju? Pod uslovom da dotle Ana Brnabić ne rekonstruiše kabinet pa umesto Vulina ministar odbrane postane Čedomir Jovanović. Dalekovida opozicija bi odavno ‘tipovala’ moguće saveznike iz vladajuće skalamerije, ponudila im (posredno) meko prizemljenje, programsku i karijernu optimalizaciju. Visoki moralni zahtevi obično se strmopizde kasnije. Ne mogu ‘poštena suđenja’ biti maksimum dobre volje.

Ako se spremate za večerašnji doček, da vam podsetimo kako je to bilo u vreme ‘dosmanlija’ koji nisu bili baš homogeni kako to Vučić i njegovi govore: Na primer, Doček SNG 2007. ispred bivše nam Savezne skupštine izvitoperio se maltene u neki bizarni ‘kontramiting’: Bora Čorba je recitovao banalne stihove o ‘Čedi narkomanu’, Matija se pored premijera smejuljio obučen kao Šerlok Holms, Ceca Nacionale je Koštunicu inaugurisala u ‘premijera ujedinitelja’.

Pokušaj mitropolita Amfilohija da se uključi u ‘unutrašnji dijalog’ o Kosovu okončao se ‘toplim zecom’ kroz koji je režimska propaganda provukla mitropolita crnogorsko-primorskog. Jesu optužili Amfilohija da se bavi vradžbinama i da kune, mada, ruku na srce, nisu mu skandirali ‘Risto sotono’, a mogli su. Znači, ipak su imali malo obzira. Vučića je odbranio patrijarh Irinej sa rečima ‘Bogu hvala na Vučiću, koji se tako lavovski bori za svoj narod’, a videćemo da li će ‘lav’ pivo posrednim marketingom moći da profitira od ovoga i podigne prodaju po principu ‘ili jesi, ili nisi’. Mnogo je kontradikcija: Milo Đukanović je ponovo lakmus papir. Pazite kako se rezonuje: Kad crnogorska vlast osudi Amfilohijeve strepnje da će Vučić da izda Kosovo, ima seiza koji misle da time crnogorski režim zapravo pogoršava Vučićevu poziciju po principu ‘vidi šta mu rade’. Na neki način Milova ‘stabilokratija’ je idealno-tipski model i za Vučićev sistem vlasti, ali očas posla iza naslova ‘Milov vladika’ se krije stari oprobani huškački slogan ‘Milo, turčine’. I kad se rasklone scenski pirotehnički efekti, ‘slučaj Amfilohije’ pokazao je jednu suštinskiju podelu Srbije. To nije ofucana podela na ‘prvu’ i ‘drugu’ Srbiju, ni ona nikad ostvarena na konzervativno-liberalnu i socijaldemokratsku. Ne, to je podela prema dva stranačka programa koja su apdejtovana i uticajnija od matičnih partija. Srbija se uslovno rečeno deli na dva programa – onaj LDP i onaj DSS. I tu apstrahujte lidere, i trenutnu poziciju stranaka. Tu nema moguće sinergije kao između ‘liberalne’ Radulovićeve Srbije (Dosta je bilo) i dverjanske ‘staleške’ Srbije.

Sve one koji su se razočarali što je patrijarh uporedio Vučića s lavom, umesto da kao vladika Grigorije kaže da je Vučić ‘opasan političar’, evo male utehe: Podsećam da je patrijarh Irinej na dan drugog kruga izbora 2012. pozvao ‘poslanicom’ preko jednog dnevnog lista građane Srbije da izađu i glasaju. Nisu ga poslušali. Izlaznost nije bila u korelaciji sa ugledom koji SPC navodno ima u društvu, i potrebom Borisa Tadića da izlaznost bude veća. Još da nije bilo kiše u Rimu, i da je tada održan meč Nadala i Đokovića, izlaznost bi bila sigurno manja. Ne sumnjamo da je patrijarhov poziv 2012. bio dobronameran, kao što sumnjamo da Irinej nije bar malkice tada navijao za Borisa. A ko bi onda pretpostavio da će patrijarh osveštati Nikolićevu zadužbinu – bogomolju u Bajčetini. Ne možemo reći da je to sudbina, jer za hrišćanstvo je sudbina isto što i promaja za medicinu.

Od Nove godine pa do ‘slučaja Amfilohije’ se učinilo da je Srbija ona obećana ‘dosadna zemlja’ o kojoj nas je zamajavao Koštunica u petooktobarskoj fazi. Zar ne bi zemlja u kojoj je glavna, učinilo se i jedina tema, jedna TV serija, makar ta serija bili i ‘Nemanjići’, odnosno samo njena prva epizoda, upravo ona ‘dosadna zemlja’ u kojoj nema većih problema. Učinilo se da nema građanina ove zemlje – u rasponu od Peščanika do Pečata, koji ne bi bio u stanju da napiše i režira bar prvu epizodu ‘Nemanjića’. O seriji su pitali i Vučića u jednom intervjuu, a on je dao smirujući odgovor, iako je mogao da dolije ulje na vatru. Pomislim, šta li bi bilo da su naprednjaci u opoziciji, a ovakvi ‘Nemanjići’ na ekranu… Marta 2009. Odbor za kulturu SNS, na čijem je čelu tada bio dramski pisac Radoslav Pavlović (posle osvajanja vlasti Nikolićev savetnik), tvrdio je kako je s filmom ‘Sveti Georgije ubiva aždahu’, koji je Srđan Dragojević uradio po čuvenoj drami Dušana Kovačevića, država finansirala istorijski falsifikat. Postavljala su se i pitanja da li je na Ceru bilo rovova, a išlo se dotle da su se stvari poredile s mogućnošću šta bi bilo da se snimi film o Hitleru, koji je maja 1945. isterao Sovjete iz Berlina, ili film o tome da su Jasenovac oslobodile ustaše. SNS nije tražila zabranu, već odgovor Vlade.

Čule su se i retroaktivne kritike u javnosti da su ‘Senke nad Balkanom’ veličale ustaše i VMRO. Idealna prilika da čujemo zašto je neko drugi doskora veličao onoliko isto jedan VMRO, i da li veličanje ustaša može biti kad Paveliću Misirac na nožu daje da proba srpski kajmak?