Fama o biciklisti

Lik Rendla Mekmarfija koga glumi Džek Nikolson u tom filmu snimljenom po knjizi Kena Kejsija, baziranoj na njegovim iskustvima iz jedne kalifornijske bolnice za veterane, lako je mogao da pobegne iz dotične ustanove. Ali, nije. Zašto? Pa, zato što je u svetu kriminala bio uvek sitna riba, dok je tek u instituciji ovog tipa postao lider – vođa. Ta uloga mu se dopala i nije hteo da je prokocka bekstvom u staru marginu. Tako bar misle neki psihijatri. Doduše, film je pomogao psihijatriji u smislu da je doprineo poboljšanju uslova u duševnim bolnicama, ali ju je satanizovao na nivou metafore. Radi hipnotičkog i humanističkog dojma filma, napravljeni su teški kompromisi na račun struke.

Psihijatrija je uvek zgodna za političke alegorije. Posebno za društva koja su zaista bolesna. Ima psihijatara koji i eks YU narode sa svojim opsesivnim identitetskim neurozama tumače na ovaj način. Vi, dragi čitaoci pogodite ko ima edipalni, a ko kastracioni kompleks ako na kauč stavimo Srbe i Hrvate, na primer. Danas već možemo govoriti jasno i o „kosovskoj neurozi“, kao endemskom obliku poremećaja kolektivne svesti sa svojom jakom istorijom kliničke slike. Mađari, recimo, da utešimo nas, imaju „trijanonsku neurozu“, prouzrokovanu enormnim gubitkom teritorija nakon Prvog svetskog rata.

Pre neki dan je Svetislav Basara objavio i promovisao novi roman „Mein Kampf“. Stari je Basara ljubitelj duševne bolnice kao literarnog poligona. U „Fami o biciklistima“ je projektovao i jednu kapaciteta 20 miliona. Pogađate, i da niste čitali, aluziju na bivši nam Es-Ef-Er-Jot, kako je Tuđman to voleo da speluje. U novom romanu pisac se pomera od duševne bolnice kao neurološkom odeljenju. Taj trend je logičan s obzirom da je počeo sa „Usponom i padom parkinsonove bolesti“. Poenta je da treba shvatiti bolest u celini, u opsegu celog društva, i da tek primanje te spoznaje k svesti nudi šansu za izlečenje (izbavljenje).

Kao što postoji „kosovska“, postoji i „evropska“ neuroza. Oba stanja su neurotična zato što im je u temelju neprimeren populizam, a ne sagledavanje stvari u saglasju sa realnošću. Mada ne treba grešiti dušu ni prema populizmu. Jer nije svaki negativan. Tačnije, populizam ima sudbinu sličnu sudbini psihijatrije u „Letu iznad kukavičjeg gnezda“ i „totalitarizmu“. Uz sve koristi, etički značaj pre svega, „Izvori totalitarizma“ Hane Arent napravili su i nemalu štetu sociologiji politike. I to kardinalnom greškom u strukturalnom nivelisanju fašizma i komunizma na „totalitarizam“. Daleka indirektna posledica takve teorije bilo je i svođenje Miloševićevog sistema na „totalitarni“, što je pogrešnije od estradno atraktivnih, ali jalovih definicija o tom sistemu kao „plebiscitarnom cezarizmu“. Jer upravo mnogi problemi današnje Srbije imaju uzrok u tome što Miloševićev sistem nije bio totalitaran, već propusan za široke interesne koalicije. Doduše, bilo bi i nemoralno radi terminološke pedanterije taj sistem abolirati, jer autoritarnost, pljačka, državni terorizam i krvavo parodiranje Pruske u regionu ostaju njegove odrednice.

Jedan „lakanovski staljinista“ kakav je Slavoj Žižek, na primer, tvrdi da su robovi iz Gulaga bar mogli da pišu pisma Staljinu, sa teoretskim šansama da to upali, dok Jevreji u Aušvicu nisu imali takvu „privilegiju“. I Milošević je pravio koalicione aranžmane sa svojim oponentima, a dobar deo današnje elite obogatio se upravo u Miloševićevo vreme. Uzmite nasumice prvi rečnik termina koji vam padne pod ruku. Meni je prvo pao „Veliki rečnik stranih reči i izraza“ (Klajn/Šipka, Prometej, Novi Sad, 2006). Kad tamo, populizam je „povlađivanje predrasudama, strastima i duhovnim dometima širih društvenih slojeva“. Za zastupnike takvih stavova sličnosti populizma i demokratije su samo „mimikrijske“. Pri čemu se zaboravlja da populizam nije ideologija (kao konzervativizam ili liberalizam), već metod političke borbe (aktivnosti), korisna i vrlo opasna igračka ako se nepravilno rukuje, i koja se ideološkim gorivom puni po potrebi.

Ako je nekome možda neukusno da govorimo o elementima populizma u Đinđićevoj, Draškovićevoj ili Tadićevoj politici, evo bar dva primera „pozitivnog“ populizma iz devedesetih: Milan Panić i Dragoslav Avramović. Za kratko vreme, u ratnom okruženju, Panić je na idejama mira, tolerancije i slobodnog tržišta uspeo da osvoji podršku o kojoj neki „antipopulisti“ mogu samo da sanjaju. Populizam je i popularizacija ideje, kao što je i Ivo Andrić i komercijalni (tiražni) pisac. Za pametnu ideju koja, kako kaže Plehanov, kad se obznani više nije ničije vlasništvo, populizam je sigurno efikasniji metod od elitističkog, često arogantnog, hermetizma. Zašto ceger-populizam Dragoslava Avramovića ne bi bio poželjan i za neke sadašnje izazove? Što sve, naravno, ne umanjuje fatalni učinak populizma „antibirokratske revolucije“ ili Koštuničine psihotizacije Srbije Kosovom.

Apsurdno je da 5. oktobar u motivaciji nije imao nikakve veze sa Kosovom, a da se kao ideja urušava suštinski na Kosovu. Naš Danas je, kako se to kaže, s ponosom, poklonio u četvrtak čitaocima knjigu „Balkanski prorok“ o Milanu Paniću koju su napisali Sergej Grizunov i Genadij Sisojev. Panićevo današnje razočarenje politikom Zapada prema Srbiji, a bilo ga je i ranije, dodatno produbljuje i potvrđuje ovdašnju depresiju armije ubijenih u pojam.

Sve mane i jajarluci nekih petooktobaraca ne umanjuju utisak da je Zapad masovni demokratski pokret u Srbiji devedesetih i proevropsko raspoloženje sveo na zahtev za priznanjem Tačijeve (para)države. Možda to jeste realnost, ali je stvarno ponižavajuća. Ako je preporuka o statusu kandidata Srbije za EU pobeda, za bar dve generacije u Srbiji ona je Pirova.