Kovid kolo 1Foto: Luca Marziale / Danas

Proteklih dana čuo sam nekoliko osoba sasvim slučajno (u supermarketu, na ulici…), koje su sagovorniku preko telefona poželele da se ove godine ‘okupaju u Grčkoj’, odnosno da se ‘grče u Grčkoj’ (?!) Nijednom nisam čuo ‘dogodine u Prizrenu’. Što ne umanjuje snagu spiska ‘212 intelektualaca’ protiv usvajanja u Skupštini zakona o istopolnim zajednicama.

Na taj spisak protivspiskom odgovorilo je 1.600 takođe intelektualaca koji su za usvajanje zakona o pravima istopolnih zajednica.

Još jedna potvrda da se politika u ovom društvu vodi preko spiskova jer mi nemamo, kao što bi se prema spiskovima moglo pretpostaviti – ‘konzervativnu’ i ‘liberalnu’ partiju.

Ako Vučić odluči da je ministarka za dijalog Gordana Čomić u pravu i da je glupo da istopolni partneri budu i dalje ‘cimeri’, logično je da će poslanici SNS glasati za kontroverzna zakonska rešenja (uprkos Crkvi), iako to ne znači da su mnogi naprednjaci intimno liberali.

Da li su liberalni ili konzervativni zavisi samo od toga šta u datom trenutku potvrđuje lojalnost vođi. Poverenje i simpatije naprednjaka Ana Brnabić nije osvojila time što dolazi iz LGBT zajednice, već što se ponaša naprednjački.

Potmuli sukobi u SNS nemaju nikakav ideološki karakter.

Niti je Ana Brnabić neko ‘liberalno’ krilo vladajuće partije.

Tolerantan stav vlasti prema LGBT zajednici je voluntaristička odluka, ali i to je bolje za pripadnike te zajednice nego kako je bilo ranije.

Nije malo ni onih koji su za prava LGBT zajednice ali im je poniženje da ‘beloruska skupština’ dobija legitimitet usvajanjem takvih zakonskih rešenja.

Ova tema sigurno neće destabilizovati multiideološku koegzistenciju u Vučićevom keč olu.

Uprkos protivljenu Crkve teško da će zakon o istopolnim zajednicama (bude li usvojen), za Vučića biti ono što je za Mila bio Zakon o slobodi veroispovesti.

Ovde dijalog sa Crkvom koji najavljuje Goca Čomić ima veće šanse nego u Crnoj Gori. Pa i kompromis.

Pre nego litije.

Za svetinju braka, a protiv Vučića.

Može li komunalna policija bar da utvrdi ko je preko razglasa puštao užičko kolo razigranim antivakserima ‘kod Nemanje’?

Verovatno i među antivakserima ima prilično onih koji i ne pomišljaju da su deo Vučićevog keč ola.

Pa zar ih upravo on kao glavni ideolog vakcinacije oštro ne kritikuje?

Pa kako onda ima i režimskih medija koji propagiraju antivakserstvo?

Evo, obeležavamo 22 godine od NATO agresije.

Dobar deo antivaksera samo su unapređena verzija ‘čuvara mostova’.

Antivakserski potencijal u biračkom telu ne sme se prepustiti stihiji.

Za organizovane antivaksere na čelu sa ovim ili nekim drugim doktorom Nestorovićem i cenzus od pet odsto nije nikakva prepreka.

U koaliciji sa listom ‘Zadruge’ i Kristijanom to bi bilo još više.

Bitno je da na čelo takvog pokreta ne dođe ovaj ili neki drugi Boško Obradović.

Ovaj ili neki drugi Saša Radulović. Vučić zna da mu je uvek veća pretnja sa desnice.

Kovid kolo 2

I za nju su režimski flasteri često mimikrijski perfidniji.

Strategija prema Đilasu i njegovom ‘narodnom kapitalizmu’ je rudimentarnija.

Uprkos egzotici Mauricijusa.

Malo je glupa simbolika da ‘Nemanja’ postane zborno mesto antivaksera i antiglobalista tog tipa.

Ali, desnica su, pa valjda misle da je tu logično.

U Skupštini se posledice učinka NATO avijacije maltene izjednačavaju sa posledicama vladavine Đilasa i Tadića.

Kao da su njima, a ne Vučiću, savetnici bili Bler i Šreder. Ili šta bi tek bilo da je Đilasa po ramenu potapšao Klinton?

Mladi lavovi i lavice SNS ne mogu ni da pomisle da je Vučić nekad zvao Đilasa na otvaranje ‘Pupinovog mosta’.

Tek nema niko da im kaže kako je Đilas podsetio javnost 2012. da Vučića u izbornoj kampanji za beogradske izbore podržava onaj koji je podržao NATO bombardovanje Srbije, bivši gradonačelnik Njujorka – Rudolf Đulijani.

Vučićev nedavni govor na obeležavanju 22 godine od NATO agresije bio je ‘konzervativniji’ nego nekih ranijih godina.

Kao da je u njemu bilo prkosa i prema famoznom Bilčikovom izveštaju i usvojenim amandmanima (Krušik, Jovanjica, Telekom…). Što ste takvi? Pa i ova opozicija mora imati svoje ’24 sporne privatizacije’.

Alo, bre, pa to je ona naša EU, tu su i principi onog našeg OEBS kome smo predsedavali.

To je ona organizacija čiji smo samit početkom decembra 2015. organizovali bar jednako dobro kao što smo organizovali Eurosong.

I to na istom mestu.

I to smo tako uspešno i efikasno organizovali samo par dana nakon što smo imali pokušaj državnog udara u Srbiji.

Pa nije to lako.

Zamislite ambasadorske izveštaje tih dana: Ovde se dešava pokušaj državnog udara, ali ne sekirajte se, samit OEBS će biti održan sigurno za nekoliko dana, pa neka naši relaksirano dođu, jer pretpostavljamo da će premijer Vučić (tada je to bio) reći da nije bilo državnog udara.

Ako ga je i bilo – bio je operetski i za unutrašnje potrebe.

I tako je i bilo.

Dakle, Vučić je kao premijer na izmaku te 2015. naglasio da nije bilo državnog udara, ali pokušaja urušavanja Vlade jeste.

I onda je naglasio na RTS: ‘Neću da dozvolim bilo kome u Srbiji da me povezuje sa bilo kakvim kriminalom, gadim se kriminalaca i bilo kakvih baraba, jer se borim protiv njih i neću da na mene padne bilo kakva senka’.

Otuda je iznenađujuće kako Vučić pored takve odlučnosti nije imao kontrolu pa se od 2015. u Srbiji stvorio ambijent pogodan za uspon mafije meksičkih manira.

Upravo zbog onog ‘državnog udara’ iz 2015. možda nekoga nije bilo lako ubediti da je sad zaista bilo elemenata upravo državnog udara – direktnog udara na Vučića, a ne benignijeg ‘urušavanja vlade’.

U odnosu na današnju atmosferu u Srbiji, deluju nadrealno scene sa samita OEBS 2015, tokom kojeg je glavni grad Srbije ugostio više od 40 ministara spoljnih poslova, gde su bili i šefovi diplomatije SAD, Rusije i EU – Džon Keri, Sergej Lavrov i Federika Mogerini.

Pa zamislite da je onda neko pominjao izborne uslove. Da li bi Dačić kao ministar spoljnih poslova Srbije i domaćin samita pred eminentnim gostima govorio o ‘fontani želja’ (zahtevima opozicije)?

Da li bi takav samit danas, u vreme korone, bio realan makar putem video-linka?

U vreme tog operetskog državnog udara novembra 2015. tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, sazvao je konferenciju za medije na kojoj se pojavio sa pripadnicama svih jedinica MUP-a Srbije, od kojih su pojedini bili naoružani ‘do zuba’.

Od naprednjačkog preuzimanja vlasti 2012. to je bio največi stepen histerične teatralnosti.

Vremenom se i javnost navikla da je to dinamika režima. Ali intezitet pretnji za režim nije isti.

Vučić je te 2015. rekao da nije bilo snage za državni udar.

Očigledno nije ni sad, ali je utisak da nije baš toliko bilo operetski. Te 2015. protiv Vučića je bio jedan uticajan tabloid.

Što je luksuz koji se posle nije dopuštao.

Poligraf je tada takođe bio mistifikovan, a njemu se teatralno podvrgao i Vučić.

On je negirao i onda i sad rascep u SNS, bile su mu naravno smešne tvrdnje da mu je Zorana Mihajlović najveći oponent, a ironično je 2015. komentarisao da se najviše u Vladi ne slaže sa Vulinom, koji mu često oponira, kao i da je najveći ‘rascep’ odlazak iz stranke Saše Mirkovića iz Zaječara.

Ta 2015. bila je prolazno vreme naprednjaka.

Pokušaj Vučićevog linča u Potočarima 11. jula te godine bio je sračunat da se zaustavi promena imidža novog srpskog lidera i da mu se smanji entuzijazam po tom pitanju.

U unutrašnoj politici ‘državni udar’ iz 2015. bio je uvertira za reakcionarnu Vučićevu fazu i početak radikalsko-julovskog recidiviranja od 2016. kada se dešava simbolička koincidencija – rušenje u Savamali u istoj noći sa poslednjim relativno demokratskim izborima.

Vremenom SNS je maltene promenila politički DNK i od široke partije sa demokratskim potencijalom došla do autoritrane liderske partije koja sebe poistovećuje sa državom.

Ne treba opozicija da od Dačića traži bilo kakvu ‘fontanu želja’.

Dovoljno je da mu citira dokument iz 2011. ‘Bela knjiga – programom do promena’, s kojim su naprednjaci krenuli u osvajanje vlasti.

U tački 19 ‘Bela knjiga’ je nedvosmislena: ‘Sloboda medija – osnov i uslov demokratije’! Sad izgleda kao da je naprednjačku ‘Belu knjigu’ pisala Tanja Fajon.

Pored euforije zbog amandmanski dopunjenog ‘Bilčikovog izveštaja’ Evropskog parlamenta o napretku Srbije ka EU, srpska opozicija treba da prouči kako je EU izgubila entuzijazam u podršci Huanu Gvaidu kao alternativnom predsedniku Venecuele.

Teško ide bez izbora.

A i Njujork tajms piše da se tamošnja opozicija okreće sve više strategijama utemeljenim u realnosti, odnosno da se preorijentiše na političko preživljavanje.

Ni to nije mali zadatak u ovim vremenima i okolnostima.