Laka Šotrina ruka

Lekić mi naglasi da potpisnici nisu za zabranu novina. Mi objavimo izvode, ali gle sad: Sledeći dan odem na novogodišnji prijem u Predsedništvo Srbije. Kod Tome se pušta dobra muzika: EKV, Idoli (!?), Eros Ramacoti… Utom nam se obrati predsednikova savetnica za medije Stanislava Pak, i suštinski kaže isto ono što stoji u otvorenom pismu Tasovcu. Dakle, ne ide da predsednika provlače po tabloidima. Plus sve negativne posledice po mentalno stanje nacije, dalo se zaključiti iz obraćanja. Pa, šta je sad ovo: Nisu se valjda potpisnici (sumnjam da je iko od njih za SNS i Tomu), sinhronizovali sa Stanislavom Pak? Ili je ovo samo još jedan od sinhroniciteta – čudesnih koincidencija o kojima je pisao Jung, a koje je opevao Sting sa njegovim bendom The Police. Da li će peticionaši i kabinet na Andrićevom vencu bar principijelno sarađivati na detabloidizaciji? Da li će pasti možda poslednji bastion podele na „nas“ i „njih“, ili se i dalje ne zaboravlja? Videćemo.

Pre neki dan sretnem koleginicu (nije potpisnica), i ona mi kaže da za Novu godinu ide na Zlatibor. Ja joj citiram Basaru da ne mora da se ide na Zlatibor jer on je svuda oko nas. Ona kaže: Baš tako, upropastili su ga sa onim kafićima i turbo folkom. Nema više tamo idile. Ne može čovek da bude sa prirodom. E, onda me već iznervirala. Kažem joj: Ti tamo upravo ideš zbog kafića i lumperajke. Jer da nije tako, što ne odeš na Goliju ili Staru planinu. Mada, prave prirode ima i na Zlatiboru, samo ako se udaljiš par kilometara od Partizanskih (kraljevih) voda.

To je ta naša hipokrizija. Kao i u slučaju „tabloidizacije društva“. Svi se ubiše od sekiracije. A narod voli da isplazi jezik dok ih čita. Kao što i „Farmu“ gleda samo ko hoće. Mada nije za sve kriva prostota i odsustvo čitalačke kulture. Tabloidima političari i sive zone (famozni centri moći nemoćne države) daju „legitimitet“. I dok je tako, „borba sa tabloidizacijom“ je besmislena. Da li se neko ljuti na „klasične“ tabloide u kojima nema političkih, finansijskih i udbaških obračuna? Već je tranziciona nomenklatura samo selebriti. Tretirana kao pevaljke. Kad nomenklatura promeni navike (ili „kulturniji“ nju razvlaste), ima šanse da se promeni i „čitalačka kultura“ društva. S jednom napomenom. Miloševićevi mediji nisu bili tabloidi pa su bili bliži Gebelsu. Da nije bilo tabloida, tranziciona kaljuga bila bi idilična barica. Septička jama, kao i crna rupa, usisava materiju. Tu stradaju i mnoge nevine privatnosti.

Da li neko brani Vučiću da kurtoazno ignoriše tabloide? Da li su „beli listići“ krivi Tadićevom agitpropu što je bio opčinjeni tabloidima? Može li Đilas, koji prolazi medijskog „toplog zeca“, da se zakune da mu je savest čista kad je tabloidna istorija u pitanju? Dinkić? Da li neko brani čitaocu da na trafici kupi ozbiljne novine, ili da pritisne dugme na daljinskom. Obratite pažnju na aksiom tranzicije koji glasi: Tabloidizacija je i deo dvorske politike, kakva je naša uglavnom. Jer u njenoj osnovi je, kao i na svakom dvoru – spletka i intriga. Tabloidizacija ne definiše političke (koncepcijske) borbe, već odnose interesnih grupa kojima je politika više alibi nego ideja vodilja. Zato što našu politiku određuju koncentrični krugovi moći koji ne prate striktno partijsku raspodelu, već je prožimaju, te otuda, gle paradoksa, u ovakvom političkom darvinizmu toliko ležerni koalicioni kapaciteti (svi hoće sa „diktatorom“ u koaliciju), fleksibilnost frazeoloških agendi i besomučnih alavosti. Otuda je i Vučiću lakše da igra politiku „duplog dna“ sa sadašnjim i potencijalnim koalicionim partnerima. I ta igra, slažemo se, sluđuje i psihotizuje: Zavisno od toga da li si trenutno u bubnju ili van njega, odnos prema prvom potpredsedniku se očas promeni – od reformatora do diktatora i obratno.

Ajmo sad malo na kulturu. Kad čovek pogleda bolje, nije Bata Živojinović obeležio srpsku istoriju već Branislav Lečić.

Kako? Pa, Bata jeste možda najveći, ali je nekako više žanr. A pogledajte Lečića: Bajazit koji drži „bukvicu” knezu Lazaru, pa Radekić u „Gluvom barutu” Bate Čengića (Svi odoše, osta Radekić sam s narodom), pa govor na Ceru kapetana Tasića (Sveti Georgije ubiva aždahu), pa panduracija u „Tri karte za Holivud”, pa književnik koga „zapisuje” udbaš Luka Laban u „Profesionalcu”, pa mafijaš u „Bulevaru revolucije”…

Dakle, istorijski presek: Kosovski boj, Prvi svetski rat, četnici – partizani, Titova milicija, opozicija Miloševiću, tranzicija… Sve je to ovekovečio Lečić. Ali, ovoga puta samo o „Kosovskom boju”. I ne toliko o Lečiću.

Ovaj film sam gledao, pa hajde da ne preteram, ali više puta nego „Povratak džedaja” ili snimak Zvezde i Olimpika iz Barija. I moram biti pošten: i ja sam spadao u onu grupu koja je nekako volela da vidi traktore na horizontu Gazimestana, i satove na rukama turskih gazija. To su videli i oni koji to stvarno nisu videli. Pa su se posle hvalili svojom „moći zapažanja” i bili ponosni kao oni što su čuli pucanj iz pištolja kojim se ubio mladi Japanac na koncertu Deep Purple tokom izvođenja Child in Time, iako taj pucanj nisu uspeli da čuju ni nakon besomučnog preslušavanja te koncertne stvari.

Ima već prilično vremena od kada sam napustio tu grupu. Bar od trenutka kada su mi skrenuli pažnju da se u „Troji” na vedrom nebu iznad Breda Pita vidi avion. A „Troja” Volfanga Petersona je daleko od lošeg filma, iako ne uvažava onu tezu meksičkog hohštaplera Salinasa Prajsa, koji ju je pronašao u Gabeli. Pa, ako može avion, valjda može i traktor. Pod uslovom da ga vidite.

Zdravko Šotra ima laku ruku, čak i kad je cajtnot, pa film treba da stigne do Miloševićevog govora na Gazimestanu. Čak i ako ne vidite traktor na horizontu, osećate ga, kao što u Šotrinom „Ranjenom orlu” u scenama na moru ne vidite rehabilitacioni centar „Simo Milošević” u Igalu, ali osećate da će svaki čas da se pojavi u kadru. Ali, to su sve sitnice i cepidlačenja. Jer ovaj režiser na malom prostoru čuda čini. I kamera ne sme da vrda. U prošli utorak je u Muzeju Jugoslovenske kinoteke predstavljena Šotrina knjiga „Držeći se za vazduh“. Na prelistavanje se već oseća da je to izuzetna biografija jednog vremena.

Apsurdno je da se danas, kad nema ideoloških stega, duh epohe trapavije rekonstruiše nego onomad kad se buržoasko građanstvo i domaćinstvo tolerisalo u ekranizaciji samo jakim rastvorom duha sedam sekretara SKOJ-a. Bilo u Splitu („Velo misto“) bilo u Gradini („Više od igre“). Možda bi zato prvo trebalo rekonstruisati duh stare televizije, a onda rekonstruisati istoriju ili je doterivati. Šotra je tu pokazao zavidnu veštinu. To je odavno i unikatan šarm. A njegova „laka ruka“ u režiji mogla bi biti i primer za neke druge bitnije oblasti života ovdašnjeg.

Aleksandar Đorđević je imenovan za selektora košarkaške reprezentacije Srbije. Očekivanja su velika. Uz čestitku evo prilike da se podsetimo i jednog starog dobrog vica: Dolazi Srbin kod Boga i tužno mu se obrati: Kako, Bože, svima nešto, a nama Srbima ništa? A dobri Bog će: Kako ništa? A trica Đorđevića?

Novu godinu vam, dragi čitaoci, čestitam mojom omiljenom novogodišnjom pesmom: „Pijani daidža hoće da povraća, stara se godina nikada ne vraća“ (Nervozni poštar, Sarajevo, SFRJ). Dobra je protiv tabloidizacije.