Nas i Rusa 300 miliona

Pre neko veče nas nekoliko razglabamo na temu turizma, i uglavnom se svi prisutni slažu s mojom tezom da srpski turista u regionu i svetu ima bolji imidž od samog Srbina. A sretao sam ja i po Hrvatskoj konobare – branitelje kojima u nekom času proradi nostalgija pa mi se povere -„Srbin troši“. Jednom mom prijatelju sin ima 25 godina. Prvi put ga je vodio na more u drugoj godini. I uvek ga je vodio u Crnu Goru. Dečko i sad svake godine ide u Crnu Goru na more. I sve te godine Milo je bio na vlasti. Jedan moj drugi prijatelj u Tursku ide na letovanje od 2003. godine. Svake godine. Planira i ove iako više nema dosovog potrošačkog društva. Ne plaši se. I svake sezone dok je bio tamo, na vlasti je bio Erdogan (prvi put je došao na vlast 2002).

Ali, i u analiziranju turizma bitne su finese. Garantujem vam da će ovog leta, uprkos crnogorskim sankcijama Rusiji i NATO pozivnici, biti više ruskih turista samo u Budvi nego srpskih na celom Krimu. Uvek mi je bila sumnjiva ta euforična i pomodna ljubav Srba prema Rusiji i Vladimiru Putinu. Ako se toliko voli Putin, objasnite mi onda zašto niko u Srbiji ne daje ime sinu Vladimir? Koliko ste beba Vladimira sreli u Srbiji bar od onda kad je cela Marakana klicala Putinu simbolički najavljujući pojavu novokomponovane nacije – Srborusa (kad mogu Belorusi, mogu i Srborusi), i hipnotičku rusifikaciju srpskog nacionalizma.

U Sandžaku, na primer, Redžep Tajip Erdogan uživa veliku popularnost. Ali ni tamo nema nešto malih Tajipa. Redžepa ima, ali ne zbog Erdogana. Bilo bi lepo da nema malih Vladimira i Tajipa jer ljudi osećaju kad popularnost prelazi u kult ličnosti, ali mislim da je pre – što mi sugeriše i jedan socijalni psiholog – da ljudi koji neguju kult ličnosti, potajno – pomalo ketmanski licemerno – ipak sumnjaju u bezgrešnost svojih lidera pa ne bi želeli da možda obeleže decu ako se kojim slučajem ispostavi da su ovi omanuli – iako je to danas maltene nezamislivo.

Čudna su ta imena. U Sandžaku ima Edževita. Dobili su ime po bivšem turskom premijeru Bulentu Edževitu, koji je poslao vojsku na Kipar 1974. godine i obezbedio svojoj zemlji status kandidata za članstvo u EU 1999. godine. Umro je 2006. u 81. godini. Bio je nacionalista koji je naginjao ka levici. Bio je i ljubitelj poezije, čija je politička karijera trajala gotovo pola veka. Ali, tokom njegovog poslednjeg, petog mandata kao premijera, optuživali su ga za ekonomski krah koji je omogućio da na vlast u novembru 2002. dođe upravo sadašnja vlast, koja ima islamističke korene. Imena ponekad ne treba da zbune. Evo male digresije. Jedan od vođa četnika u Sjenici i na Pešteru tokom Drugog svetskog rata zvao se Selimir Kaličanin. Posle rata pobegao je u Tursku i tamo uzeo ime Selim. Tačnije, samo je pragmatično skratio svoje ime. Ali, kako priča kaže – on nije bežao u islamsku, već u kapitalističku zemlju koja ga nije izručila komunističkoj. Ni Lav Trocki nije želeo u Tursku, ali je posle Lenjinove smrti bio prisiljen na egzil.Pod imenom Lav Sedov jedan od vodećih revolucionara 1917, tvorac Crvene armije, stigao je na istanbulsko ostrvo Bujukada u Mramornom moru, na kojem je porodica Trocki boravila pet godina. Moskva je morala dati obećanje da neće pokušati da ga ubije na turskom tlu.

Erdogan i Putin su dve harizmatične ličnosti sa velikim ulogom u geopolitičkoj kocki. Ponekad 'tehnološki' tako bliski, a tako konfrontirani. Drug koji živi i radi u Moskvi mi je rekao da su Rusi posle Bugara i Nemaca najviše simpatisali Turke – sve do obaranja aviona.

Hajde da se vratimo u septembar 2011. Tada sam u Istanbulu kupio američki Tajm s 'Babom' na naslovnoj strani. Naslov je bio Sinatrin – Erdogan's Way. Tekst je bio u suštini pozitivno intoniran za Erdogana. Bio je to lider, doduše proislamski, koji još dovoljno sekularnu, demokratsku i prijateljsku prema Zapadu naciju, promoviše u regionalnu silu, a Erdoganov primer čak može, činilo se tad, spasiti „arapsko proleće“. Bilo je to još uvek idilično vreme Davutogluove „teorije nultog konflikta“ sa susedima i onima koji su nekad bili pod Otomanskom imperijom. Tajm je objavio sliku s komentarom da Erdogana u Egiptu doživljavaju kao rok zvezdu.

Tada mi je jedan Turčin u Istanbulu, verziran u srpski politički mentalitet, rekao 'nas i Rusa trista miliona'. Hteo je aludiranjem da mi objasni bolje relacije. Da su Srbi i Rusi, onda bi nas otprilike bilo 200 miliona. Ovo 'nas' odnosilo se na Turke. Nekada najveći neprijatelji, te 2011. Rusi i Turci su bili 'ortaci koji se rasturaju od para'. Da, baš takav termin (ortaci) upotrebili su moji turski domaćini. U TUSKON-u – Konfederaciji biznismena i industrijalaca, čuo sam da je godišnji obim privredne saradnje Rusije i Turske oko 40! milijardi dolara. Kao i da Turska i Rusija imaju 'nulti nivo problema'. Turska je 25! milijardi dolara investirala u ruski građevinski sektor. Svake godine u Tursku dođe između 4 i 5 miliona ruskih turista. Sa Rusijom su ukinute vize. U praksi su se osećali rezultati 'novog shvatanja spoljne politike' koje podrazumeva da Turska, putem i 'najmanjeg zajedničkog imenitelja', popravlja odnose sa islamskim svetom, EU, Rusijom i balkanskim zemljama.

Za Tursku Balkan znači 'vrata Evrope' (u približavanju EU, da ne bude zabune), a na Ugovor o slobodnoj trgovini Srbije sa Rusijom ovdašnjim biznismenima zacakle oči, svake godine kad sam tamo bio do obaranja aviona, jer 'ma koliko mi bili dobri sa Rusima, Srbija je uvek bolje'.

Erdogan je bio većini spas: Zemlja se iscrpljivala u vojnim udarima, u sukobima levičara i desničara i bila je potrebna nova životna filozofija. Tada su Erdogana podržavale i pristalice uticajnog imama iz Izmira Fejtulaha Gulena, koji danas živi u Americi, i njegove vizije ekumenizma, a koga su ovde neuporedivo više pominjali od Orhana Pamuka, na primer. Tada sam čuo da u praksi ne postoji 'neoosmanizam', i da to nije 'strategijska dubina' tada ministra spoljnih poslova Davutoglua.

Pitao sam i u čemu je tajna Erdogana, koji vodi politiku 'demokratskog sekularizma'? Izgleda da ume da razume i rešava dnevne probleme ljudi. On je 'momak iz kraja'. Ima i sreće. Istanbul je kuburio sa vodom, ali kad je postao gradonačelnik i kiše je bilo više. Pred izbore 2002. ekonomija je bila loša, a partije posvađane i korumpirane (zvuči poznato?). 'Demokratski sekularizam', rekli su mi onda njegovi fanovi, znači slobodu vera – javno se govori i o problemima hrišćana, Jermena, Jevreja. U manastiru Sumela kod Trabzona posle 80 godina obavlja se liturgija. Na Zapadu navodno mešaju slobodu religije sa reislamizacijom. Mada, islam je 2011. jako bio vidljiv i u svakodnevnom životu. Činilo mi se tada da Ataturkova slika, uprkos i dalje jakom kultu, na pojedinim mestima liči na Titovu u SFRJ poznih osamdesetih. U Udruženju pisaca i novinara rekli su mi da više nema četiri glavne tabu teme: reč genocid nad Jermenima, reč narod kad se govori o Kurdima, uloga vojske i lik i delo Ataturka. U najtiražnijem dnevnom listu Zaman (milion primeraka) radi preko 50 odsto žena. Gotovo sve nose marame, ali je tu i velika Ataturkova slika. Zaman je te godine kao ozbiljan, konzervativni list, pobedio tabloide u tiražu.

Erdogan se 2011. izvinio u ime države za ubistvo 14.000 Kurda tokom bombardovanja grada Tundželija između 1936/39, ali je pozvao i tada vladajuće republikance da to učine. Prva žena vojni pilot u Turskoj Sabiha Gokčem, usvojena Ataturkova ćerka, bombardovala je Tundželi. Tajm je pisao o Erdoganovom privrednom čudu, a vlast i poslovni svet prihvatili su etiku odgovornosti i solidarnosti uz otvaranje prema svetu koje je počeo još premijer Turgut Ozal. Ideal je: nemački kvalitet – kineske cene.

Ankara je i dalje dobijala packe iz Brisela zbog stanja medijskih sloboda. U zatvoru su ležali i novinari što su pisali o suđenju članovima prema vladi zavereničke organizacije Ergenekon ('država u državi') u kojoj su bili pripadnici vojske, birokratije, biznisa, ali i neki novinari.

Ipak, ta Turska iz 2011. sa svim deficitima demokratije i sekularizma izgleda kao utopija u odnosu na današnji Erdoganov imidž, kad se sve više govori o sultanizmu. Raskol sa gulenistima je bio dramatičan, Zaman i drugi listovi našli su se na udaru režima, odnos s Rusima unosi geopolitički strah. Pa Islamska država, Kurdi…

Svet se promenio. Nema ideoloških predrasuda, ali su interesi ogoljeni. Putin bombama povećava broj izbeglica, tvrdi Zapad, a Erdogan sa sultanističkim ambicijama istim tim izbeglicama može da ucenjuje EU kako bi ubrzao evrointegracije Turske. Džordž Soros tvrdi da se EU i Putin iscrpljuju u trci ko će prvi da propadne. Šta li bi Hegel rekao na ovakve egzibicije „duha istorije“?